Ljiljana Đikanović

Majka kleči i riba četkom daske na podu, dok leškarim na krevetu i lenjo pratim svaki njen pokret. Ruke, grube od rada, čine se kao da miluju pod. Znam da se iza te sporosti krije umor. Uz duboke uzdahe, povremeno seda i odmara, pogleda uprtog ka šporetu sa koga se širi miris mleka. Ustaje na trenutak, izvlači metalnu kutiju ispod šporeta. Osećam u sobi svežinu napola osušenog, velikog komada drveta. Sa mukom ga gura u otvorena vratanca odakle iskaču vatrene iskrice, padaju na pod, i brzo gasnu. Ako neka ostane da živi užarena, majka je dotuče mašicama, da se nešto ne upali. Oduvek volim da posmatram tu igru maminih ruku i žara.

“Nikad da provri”, gunđa i nastavlja sa  mukotrpnim poslom. Pravo je čudo posmatrati njen stomak koji se ljuljuška levo-desno, dok se sa obe ruke oslanja na četku. Načula sam iz razgovora sa tetka Konom, našom komšinicom, da mama nosi bebu. Sigurno je ljuljuškanjem uspavljuje u stomaku. Srce mi obuzima mešavina tuge i divljenja. Sa mamom oduvek osećam sigurnost. Izlazi iz prostorije, nosi kofu da zameni prljavu vodu čistom, na česmi u dvorištu. "Ne prilazi šporetu dok se ne vratim", nežno me opominje.

Živimo u neuglednoj kućici u Vinogradskoj ulici na Dušanovcu. Ovde smo se rodili moj stariji brat Toma i ja. Živimo sa mamom, tatom i najstarijom sestrom Anom.

Glad mi napada stomak. Osećam da mi zavijaju creva, a usput me mami miris mleka koje obožavam. Moja nestrpljivost jača je od  opreza. Svakodnevno slušam da  sam velika devojčica, sa skoro pune četiri godine, te rešavam da uzmem stvari u ruke i vidim šta se dešava sa mojom večerom. Privlačim hoklicu do šporeta, penjem se, podižem poklopac sa šerpe. Para koja se naglo diže iz šerpe me plaši, vlaži mi lice. Tera me da zažmurim. Osećam oštri ugriz vreline na ruci. U strahu, otvaram oči, vidim veliki, crveni plik na svojoj šaci. Deluje kao da nastavlja da raste, preteći da pukne svom silinom. Peče i boli, dok zavijam najtužnije na svetu.

Mama utrčava izbezumljeno, u trenutku shvata situaciju. Počinje u panici da traži nešto u kredencu. Dok mi suze natapaju košuljicu, primećujem da joj ruke podrhtavaju. Pokušava da otvori fioku nedavno prefarbanog kredenca. Zalepljena je većom količinom farbe, majka je cimne, ona sa sadržinom tresne o pod. Preskače je ne zagledajući, izleće iz kuće, trči kroz dvorište ka ogradi koja nas deli od komšinice.

“Snežo, daj mi brzo jedno jaje, Ljiljana je ispekla ruku!”

“Au, kako bre Marija?! Evo ti preko plota, ja ću da dotrčim da vidim kako izgleda. Ne uzbuđuj se previše, porodićeš se pre vremena!”

Mama razbija jaje, belancetom mi maže plik. Sneža utrčava zabrinuto, ništa ne priča, samo glasno, bez prestanka, ponavlja "ccc". Pažljivo hvata moju ruku kao da je od papira, počinje da duva u ranu.

Na kraju sedaju, stavljaju moju ruku u mamino krilo. Smenjuju se dok duvaju u poveću oteklinu. Peče me jako, zacvilim na trenutak ako primetim da su skrenule pogled sa moje ruke. Mleko kipi iz šerpe, niko ne mari. Pomalo i uživam, moram da kažem, sva pažnja moje majke samo je meni poklonjena.

Danima patim, zaječim ponekad od bola, sve dok plik na kraju nije pukao, a rana polako zarasla. Shvatam da toplina doma nije u mleku, već u majčinim rukama koje rade, grle i leče sve moje rane.

Toma, ili Debeli, kako ga zovemo, i ja, krećemo u prodavnicu koja se nalazi u blizini kuće, u Kruševačkoj ulici. Vrelina letnjeg dana je skoro nepodnošljiva. Odsustvo pokreta i zvuka oko nas, potpuna tišina, gusta, zvoni u ušima. Radujem se konjskoj zaprezi koja se iznenada pojavljuje iz poprečne ulice. Konj jedva vuče gomilu starudije natovarene pozadi u nakrivljenim kolima. Kočijaš dremucka klonuo pod suncem i jednoličnom škripom zaprege. Pratim brata često poskakujući, jer me utabana zemlja trotoara žari po bosim stopalima. Dižem pogled tu i tamo da se uverim da su ispred mene tanke nožice šestogodišnjaka, oko kojih mlataraju nogavice šorca sumnjive čistoće. Ja kaskam u običnim belim gaćicama. Toma, kao nešto najdragocenije, nosi flašu koju je stegao na grudima.

„Čuvajte je”, rekla nam je mama pre polaska. “Drugu nemam”.

To je flaša u kojoj kupujemo ulje za jelo. Presijava se na suncu od masnoće. Brat je tako umazan da mu blješte mršava rebarca, odaje utisak prasenceta spremnog za rernu.

Ulazimo u prodavnicu. Stojim pored tegle sa staklenim bombonama u obliku malina. Skrivam se iza debele žene ispred mene, prstićem prelazim preko tegle. U nekom trenutku Toma se naginje prema meni i šapuće: “Hoćemo bombone?”

“Hoćemo?!” Ne mogu da verujem. "Hoćemo!"

Čini mi se da su mu oči dobile oblik malina. Mušterija završava sa kupovinom i izlazi, a čika Zoran, vlasnik trgovine, posmatra nas oštro ispod gustih obrva: "Šta ste hteli, deco?"

Toma pruža ruku sa novcem, nesiguran, skoro ostaje bez glasa: “Hoćemo bombone za sve pare.”

Baš me je sramota zbog njega. Malopre je bio toliko siguran, ja sam mu uvek sve verovala. Stariji brat! A sada, kada treba da uradi veliku stvar za nas dvoje, on zamuckuje!  Prodavac nas mrko gleda, čini mi se namerno često trepće kako bi nas što više uplašio. To traje predugo. Zbunjena gledam u Tomu. On spušta glavu na grudi, skriva pogled.

“A čemu služi ta flaša? Da vam nije Marija rekla da kupite zejtin?", trgovac proverava.

“Jeste...”, jedva se čuje Toma. Glas mu sasvim ponestaje. “...dajte nam ulje...”.

Vidim suzu u bratovljevom oku. Drhti, zbunjen svojom neposlušnošću. Čika Zoran nam ogromnom kutlačom, kroz levak, sipa ulje na dno flaše. Zatim gura ruku u teglu sa bombonama, miluje nas po kosici, ćuška nešto Tomi u šaku. Istrčavamo iz bakalnice pomalo tužni, ali i srećni što nismo prevarili mamu. Potresen, brat ne primećuje da mu suze teku niz lice. Plaši se da čika Zoran ne ispriča mami za naš plan, zanemaruje papirić koji steže u ruci. 

Pitam ga šta mu je u šaci. Otvara znojave prste, i pokazuje mi musavi papirić. Odmotava ga, ugledamo dve crvene bombone. Pogledamo se, dok nam osmeh osvetljava lice. Brzi smo, kroz smeh, već osećamo božanstven ukus u ustima. Toma steže flašu, kao da mu život zavisi od nje, radosno pevuši: “Nema na svetu boljeg čoveka od čika Zorana! Baš ga puno volim!”

Toma i ja imamo najboljeg druga iz ulice, Simu. Stanuje preko puta nas, i kako su mu braća i sestra poprilično stariji, vreme provodi uglavnom u našem dvorištu. Štrkljast je, viši za glavu od Debelog, večito slinav. Udruže se njih dvojica u igri protiv mene, jer je bliži Tomi po godinama. Ja im tu i tamo izigravam metu, stub ili slično, učinim uslugu, a onda me ne primećuju.

Danas su specijalno mrzovoljni, bez ideje čime da se zabave. Tata je ostavio kraj šupe, koju krpi, gomilu eksera i čekić. Planira da nastavi sa radom kad se vrati iz fabrike. Ekseri su u kartonskoj kutiji, ima ih svih veličina. Mesecima sakuplja stare, ispravlja ih, dodaje na gomilu. Ponekad, na uštrb nečeg drugog, kupi novi.

“Vidi ovu dasku na šupi kako se iskrivila", Sima značajno gleda u Debelog, "Možemo  da pomognemo tvom tati, bar nešto da popravimo. Znaš da uvek umoran dođe sa posla.”

“E baš si se dobro setio. Znaš da kaže kako nikad ne napravimo nešto pametno. Moj je tata, ja ću prvi da probam!”

Toma uzima čekić i esker: “Ti samo čvrsto drži dasku, a ja ću sve ostalo da završim.” Drži ekser, cilja, udara, ali on mu uporno pada na zemlju. U dva pokušaja udara prst, i iznerviran gubi strpljenje: “Evo tebi da probaš, ja idem da radim nešto drugo.” Predaje Simi čekić, on sam uzima kamen, nestaje iza šupe.

Sima se trudi, kleči, uzdiše, na kraju odustaje. Viri radoznalo iza šupe, ugleda Tomu kako sedi u dubokoj travi i udara kamenom po nečemu.

“Šta to radiš?”

“Pogledaj kako lako ekseri ulaze u zemlju. Uzmi čekić, možeš sa mnom da isprobaš kako se bez muke zabadaju.”

Sima proba jedan, Toma drugi, treći, odjednom više nije bilo eksera.  

U tom se na kapiji pojavljuje tatina prilika. Smejulji se dobroćudno, raspoložen ide ka dečacima.

”Šta radite, momci? Valjda se danas niste svađali kao obično. Rekli smo da se dobri drugari uvek dogovaraju o svemu i lepo slažu!"

Dečaci spuštaju glave ka tlu, ne progovaraju. Tatu čudi iznenadna tišina. Nije mu baš jasno zašto ništa ne odgovaraju. Kao da tek u tom trenutku shvataju šta su uradili, dečaci u isto vreme briznu u plač. Tata zbunjeno gleda, ne razume njihove suze. Istog momenta primećuje praznu kutiju u kojoj drži eksere. Stoji, razmišlja, s nevericom povezuje događaje: “Šta ste uradili sa ekserima? Nije valjda…!” grmne kao iz topa.

“Nisam ja, čika Jovo”, muca Sima kroz suze dok mu sline natapaju zemlju. “Toma je tako hteo!”

“Ti si brzo prihvatio igru, zašto nisi rekao da nećeš?” Debeli optužuje drugara svestan tatine ljutnje.

“E, pa dobro. Sada ćete da pokupite sve eksere koje ste zabili u zemlju. Nema spavanja dok svi ne budu na broju! Čekajte me tu i ne mrdajte!” Odlazi do šupe, uzima ašov, vraća se do dece. Počinje da kopa bacajući grumenje zemlje i trave okolo. “Ja sada idem da ručam, a vi čeprkajte po zemlji ,hoću da vidim punu kutiju. Tačno znam koliko ih je bilo.”

Na poluotškrinutoj kapiji viri glava čika Miše, Siminog tate: ”Jel’ bilo dosta za danas? Hoćemo kući, Simo?”

“Oni moraju da završe neki posao! Nema odlaska dok se to ne privede kraju!”, čuje se tata iz kuće.

“Tako treba, Jovo. Ne daj da izrastu u mangupariju!”, odobrava čika Miša, značajno se nakašljava u znak slaganja sa tatinom odlukom, i odlazi.

Sima i Toma se pogledavaju, kreću na sav glas da se smeju.

“Hej, ništa od batina! Jaoj, kako je čika Jova bio ljut! Mislio sam da će da radi kaiš..." Nije bilo kraja njihovom olakšanju što nisu bili kažnjeni.

Mama izviruje, smeška se na njihove reči. Ne meša se, samo blagim pokretima ljuljuška bebu Jovanku. Toma i ja smo na novog člana porodice, na bebu, jako ljubomorni. "Mama, baci je u klozet! Kako je dosadna. Stalno plače." Naša mala sestra ima tek neki mesec kako je kao paketić stigla iz bolnice.  Joše uvek se  nismo privikli na nju. Neprestano pravi galamu. 

Vredno traže, i pre sumraka pronalaze dosta eksera. Tata je zadovoljan, daje im po neku paru za bombone. Zapreti im da nikada više tako nešto ne urade. Objašnjava mami kako su želeli da budu korisni u svetu odraslih. Nisu bili svesni da postupci imaju  i drugu stranu. Tata je pravičan sudija njihovih nestašluka, ostavlja prostor da sami izvuku pouke iz ovog dešavanja. Gleda ih zadovoljno, siguran da nikada više neće posegnuti za njegovom kutijom sa ekserima.

U dnu dvorišta, prema ulici, raste malena breskva, koju u poznim danima leta krase krupni, rumeni plodovi. Divim se drvetu kako raste na oskudnom parčetu zemlje, okruženo gusto nagomilanim kamenjem. Tako malo uslova, a ono daruje velike, sočne voćke. Baš je blagorodna ova naša breskvica, mulja mi se po glavi. Tako tata stalno priča.

Po lepom vremenu ručamo u dvorištu, a nakon ručka na rasklimatani sto stiže specijalna poslastica. Majka bere jednu breskvu, seče je nožem. Zamiriše leto iz crveno - žute voćke, na radost sve dece za stolom. Brzo briše sećanje na malopređašnju kuvanu boraniju. Jovanka, nestrpljiva po rođenju, pomalo halapljiva, pored noža umače prstić u breskvinu baricu u tanjiru, cokće i liže. Naša, uvek pravedna mama, strogo zagleda, merka, da ne bi nekoga oštetila. Lepljivi nektar nam curi niz bradu, ruke, dok nas tata opominje da ne mljackamo. Umesto da uživam u ukusnoj voćki, ja samo razmišljam kako jedva čekam sutrašnji ručak i ono što sledi posle njega.

Naposletku, nekoliko dana kasnije, mama nam saopštava da je to sve do sledećeg leta. Tužni, ne verujemo majci, trčimo do drveta,  zavirujemo, proveravamo je, ne bi li ugledali još koji plod. Makar malecki. Čini nam se da smo previše brzo, bez naročitog uživanja, pojeli slatke breskve. Treba dugo čekati dolazak novog leta.

"Kad porastem, zasadiću čitavo polje breskvama", šapuće Debeli, dok lišće treperi na povetarcu. Verujem u rešenost mog velikog brata. Ipak, kroz glavu mi proleće misao, kako ni jedan taj plod neće biti sočan kao ovaj sa našeg drveta u dvorištu. 

Veče je. Nije još vreme za spavanje. Nije ni za dvorište, jer kiša rominja ceo dan. Mama nam predlaže da sednemo ispred nje, ko gde stigne, pita čega ćemo da se igramo. Toma počinje da zanoveta, Ana podržava Tomu, traže da nam mama ispriča kako je  upoznala našeg tata Jovu. Oboje tvrde da je majka davno obećala. Malo se nećka, pokušava da priča o svojoj mami, našoj baki, ali na kraju pristaje jer tu priču znamo, ne slušamo je. Načulili smo radoznalo uši. Kreće mirnim tonom, tiho, sa puno osećanja. Debelom su kao uvek kad je zainteresovan, širom otvorena usta. Jole se pravi da sluša, mala je, zatetura se, glava joj pada na grudi. Zatim se trgne, ponovo je prisutna.

Ana je rođena u Karlovcu, za vreme rata, 1941. godine, kada mi nismo ni postojali. Njen tata se zvao Dragan i bio je jedan od viđenijih ljudi u svom mestu.  Znali su ga svi kao poznatog trgovca, koji je jedini imao radio aparat i veliki motor. Mama je imala kućnu pomoćnicu. Mlada se udala, ništa nije umela da skuva i pospremi po kući.

Jedne noći, kada je krenuo rat, nepoznati ljudi su upali u kuću, pokupili sve vredne stvari. Dragana su dvojica uhvatila čvrsto za mišice, izgurala ga iz kuće, dok je pokušavao nešto da kaže mami. Nisu se ni pozdravili, vrata su besno zalupili za sobom.

Mama beži sa Anom iz Karlovca u Beograd. Nada se da će tu nešto da sazna o voljenom mužu ili da ga pronađe. Ne snalazi se kada kreće bombardovanje grada, koji joj je nepoznat. Bombe tutnjavom lome tišinu Beograda, zemlja podrhtava od udara neprijateljskih snaga. Mama grli bebu, prati uspaničene ljude, koji beže kao mravi iz razrušenog mravinjaka. Trče ka Mokrom Lugu, prati ih zadihana u korak.

Užareno nebo je sve bliže, zvuk snažniji, čini joj se tik kraj nje. Oči razrogačene, suknja rasparana, traži bilo kakav zaklon za bebu i sebe. Uzalud. Bomba pada blizu njih, mama spušta Anu na zemlju, leže preko nje, kao kad ptica ispod krila krije ptiče, ne bi li ga zaštitila.

Malo smiruje drhtavicu koja joj juri kroz telo, misli se sapliću, pogled luta okolo. Okreće glavu na desnu stranu, primećuje čoveka sa torbom preko glave kako leži nedaleko od njih. Instiktivno skače, ništa ne pita, otima mu torbu, u bezumlju, leže na bebu, a torbom pokriva svoju i dečiju glavu.

Čovek ljut, spreman da je zgromi:

"Kradljivice, lopove svetski, vrati ono što ti ne pripada! Ako nećeš milom, Boga mi moga, onda češ silom!"

Prilazi joj crven u licu, pruža ruke, hvata se za svoju torbu. U tom trenutku se ukoči od iznenađenja. Ispod mame proviruje debeljuškasta nogica, traži malo više prostora, a dečiji plač kao sirena počinje da se valja pustim poljima.

Dok slušamo maminu priču, Toma i ja se bliže tiskamo uz Anu. Kao da ćemo je zaštiti u vremenu koje je prohujalo. Ona nas nežno češka po glavama.

Čovek stoji zbunjeno, ne zna kako da reaguje. Oseća kako bes u njemu splašnjava. Usta mu se razvlače u ljubak, blag osmeh. Sve se događa brzo i neplanirano. Saginje se, potpuno zaboravivši na opasnost, poseže za bebinom nožicom i ljubi je. Mama mu uzvraća osmehom, olakšanjem, nestaje napetosti medju njima.

Taj ljutit, a ipak blag, dobroćudan čovek je naš tata. Kasnije nesebično pomaže mami da lakše preživi ratne dane sa detetom. Zajedno ulažu napore, ne bi li ušli u trag Aninom ocu, ali bez uspeha. Kao da je u zemlju propao.

Među njima se rađa ljubav i nekoliko godina kasnije se venčavaju. Ana nosi naše, zajedničko prezime, i ima tatu ponovo, kao i mi.

Danas je mama otišla u bolnicu na hitnu operaciju slepog creva. Kako bi joj dokazao koliko voli Anu, odvodi je kod frizera da joj skrate kosu i naprave lokne. Sutra idu u posetu bolesnici, pa želi da je iznenadi. Usput dok objašnjava fizerki šta je zamislio, doseti se da mogu i njemu da naprave talase, kako bi mami bio privlačniji. Neiskusna frizerka stavlja Ani "hladnu trajnu" na retku, tanku kosicu. Kada skida viklere, na glavi devojčice se tiskaju dve, tri tvrdoglave šam rolnice. Tata gleda u užas od kreacije, pribojava se mamine reakcije. A i sam sebi je smešan, dok se posmatra u ogledalu. Talasi su toliko gusti, da su mu promenili oblik glave. 

Da stvari budu još gore, Ana sutradan u školi dobija najslabiju ocenu, dvojku iz matematike. Deca je okružuju za vreme odmora, podsmešljivo je zadirkuju: "Ondulirana dvojka, ondulirana dvojka! Uvili ti i pamet!" Nekako je izdržala da ne zaplače, ali sutradan odbija da ide u školu. Sipa vodu na kosu, povlači je rukama, kida češljem da je ispravi. Ne daju se loknice ni molbom ni silom.   

Mama sa vrata primećuje čudne promene na porodici. Očima strelja muža, a Ani se smeška kao bajagi zadovoljno: "Kako si lepa! Ne brini, brzo će da ti poraste kosa, skroz će da se ispravi!" Tati se smeje na sav glas, dok se drži za stomak, ponavlja bez prestanka: "Na šta ti ličiš, nisi smeo da dolaziš takav, od smeha može da mi pukne rana. Moram da mirujem!" "Hteo sam da ti budemo lepi, a mi ni za vašar nismo!" Pridružio se mami u glasnom smehu, ljubeći Anu u glavu. 

Bliži se sredina 1956. godine. Tata i mama sve češće spominju selidbu. Ne shvatam gde to odlazimo, ali primećujem da tetka Olga, Simina majka, pri svakom ispijanju Divke u našoj kući, plače.

“Ajde deco, trknite do bakalnice i kupite dve cigare!” Kad odvoji neki dinar od ručka, taj dan dve komšinice zaslade cigarom kafu.  Grli mamu i jeca: “Ti i ja smo, Marija, kao sestre. Nikada više neću imati drugaricu kao što si ti.”

“Ali Olga, bićemo na dvadesetak minuta od vas. Nije to neka udaljenost”. Osećam da je i mama tužna, ali uvek spretno prikriva osećanja. Ja nisam nesrećna, jer i ne znam šta sve ovo znači.

Shvatam ozbilljnost situacije tek kada se jednog jutra ispred našeg dvorišta zaustavi konj koji vuče istrošena kola. Svaki točak škripi kao da priča svoju priču.

“Domaćine, stigao sam! Hajde da ubacimo stvari i krenemo dok nas sunce ne oprlji.” Kočijaš, sa dečakom koga predstavlja kao sina, skače i utrčava u dvorište. Njegova bučna pojava privlači veliki broj komšija koji prilaze našoj kapiji. Nude ruke, reči, kao da se nikada više nećemo videti.

“Daj Jovo da ti pomognemo! Naredi šta treba da se radi”, oran i uzbuđen nudi se čika Miša. Tata se okrene ka mami:

”Ti možeš polako da kreneš sa decom kako ne bi trčkarali okolo!”

Primećujem crvene, otekle, vlažne oči našeg druga Sime, koji je preplakao celu noć. Ne znam zašto, ali žao mi je i njega, iako se on nigde ne seli. Vezan je kao sajlom, kako je tata govorio, za Tomu. Teško mu je da se pomiri sa time da više neće moći da se igraju kad god požele. Mama spušta Jovanku u kolica, dok Ana pruža ruke ka Tomi i meni. Tetka Olga se baca na mamu, visi joj sa vrata. Sa lica joj se sliva voda, ona briše laktom jednu, nagorelom šibicom iscrtanu obrvu. Dok briše oči i nos, u njenom licu prepoznajem Simino.

Deca stoje sa strane, neka plaču, nemo posmatraju naš odlazak. Mala Mica mi pritrčava, gura mi u šaku listić papira. Dok me ljubi u obraz, razmotavam ga, ugledam nju i mene nacrtane kako se držimo za ruke. Nespretno, neprepoznatljivo, dečije osećanje, meni draže od bilo koje stvari opipljive. Ljubim je, dok mi suza klizi niz lice. Svi plaču, pa hajde malo i ja!

Mama je bila potpuno u pravu. Hodamo jedva pola sata. Malo teže uz brdo Kruševačkom, a onda niz brdo skroz do Đerdapske ulice. Ulazimo u dvorište kraj kafane, u dnu kojeg se nalazi naš novi dom. Dvorište je prilično usko, a dugačko. Pomalo liči na tunel. Sa jedne strane nalaze se betonske stepenice, koje vode do terase sa tri stana. Na njoj se šepure saksije sa velikim drvećem lijandera svih boja. Primećujem da su zavese na vratima šarene. Nikad takve nisam videla. Uglavnom su bele, heklane.

Lepotu dvorišta narušava druga strana, sa starim, visokim, drvenim stepeništem koje se naslanja na zid. Pri samom vrhu, ono skreće u unutrašnjost kuće. Ne vidim gde vodi, sasvim je u mraku usred sunčanog dana. Trošnost i skučenost ovog prizora odaju sliku siromaštva.

Na sred dvorišta, na krov susednog stana, naslonilo se drvo sa trešnjama, ogromno, kao razapeti kišobran. Vidim male, zelene plodove, pobacane po njemu kao ukrasi. Prolazi mi kroz glavu, kako će biti branja slatkog voća. Preko puta trešnje je drvo dudinja, čije se grane preko drvenog plota šire po ulici. Od izdignute terase, sa cvećem, do našega stana, pruža se, puzi uz zidove vinova loza. Završava ispred naših vrata, osećam prijatnu hladovinu koju nudi. Sviđa mi se svo zelenilo, kojim je popunjeno dvorište.

Preko puta našeg stana su strme stepenice koje vode u podrum sa bakarnim kazanom. U njegovoj blizini je česma sa nakačenim crevom. Tu svi stanari iskuvavaju veš, a leti se i kupaju.

Utrčavam u naš stan koji miriše na tek okrečeno, a daske na podu su izribane do sjaja. Udišem, zadovoljna, miris svežine. Toma i ja trčimo po ogromnoj sobi i kuhinji, radoznalo istražujemo prostor. Vičemo na sav glas, osluškujemo eho. Nikada do sada nam nije pripadalo tako veliko prostranstvo.

Iz jednog od stanova bliže ulici, pojavljuje se čovek, a u ruci nosi flašicu sa vodom. U prolazu nas pozdravlja, otvara neka vrata i nestaje iza njih. Toma i ja gledamo u mamu, pitamo gde je to ušao čika.

"To je zajednički klozet, gde ćemo svi ići."

Uh, to je malo nezgodno. Razmišljam kako smo u staroj kući imali svoj klozet, doduše sklepan od dasaka, ali ipak samo naš.

Malo zatim čovek izlazi, a flašica koju nosi sada je prazna. Vrata se zalupe, on odlazi, a mi trčimo da vidimo gde je to bio. Otvaramo klozet i iznenađeni vidimo da ne postoji mesto za sedenje. Sve što zatičemo je rupa u podu i dva bela, talasasta stajališta za stopala pored nje. "Čučavac...", sa nevericom promrmlja Toma. U udubljenju u zidu uredno je složena gomila iseckanih novina za brisanje. Sa strane je gvozdena kofa napunjena vodom.

Pitam mamu zašto bi neko nosio vodu, kad je unutra skoro puna kofa.

"Čika je Šiptar, oni te stvari rade malo drugačije. Mali ste da bi vam pričala o tome!"

Toma i ja se zgledamo, šapućemo kako on verovatno pere guzu. Fuj! Baš ima raznih ljudi, mota mi se po glavi. Ima novine sa strane, što njih ne koristi.

Odjednom, kao iznikla niotkuda, pojavljuju se deca koja znatiželjno pilje u nas. Prebrojavam ih: pet devojčica i jedan dečak. Prilazim im bez ustručavanja da se upoznamo, pitam da li hoće da se igramo. Dok mama skrušeno sedi na pragu novog stana sa Jovankom u naručju, ja sam već na tavanu kod novih drugara.

Nikako ne bih to gde žive nazvala stanom. To je samo jedna skučena sobica, stisnuta ispod samog krova. Kako ulazim, nagazim na gomilu razbacanih cipela i zgužvanih čarapa. Sa strane stoji šporet, zapekao od prljavštine, na kome vri voda u velikom loncu i magli prostoriju. Ispod krova koji se koso spušta skoro do poda, nabijen je krevet, zatrpan gomilom raznobojnih ćebića, haljina, pantalona, poderanih radničkih odela... Pored je stočić, a oko njega, na patosu, gomila iskrzanih šerpi, naprslih tanjira, čaša i dve ogromne, drvene varjače.

Ne izdržavam, zatrčim se da pipnem kosinu plafona, samo je krov između mene i neba.

Na samom plafonu je prozor, koji je otvoren tako što je poduprt oklagijom. Kada pada kiša, protegneš se, skloniš oklagiju, i prozor je zatvoren.

Tu žive mama, tata i troje dece. Jeste malo i neugledno, ali bar žive na krovu. Nije to mala stvar!

U uglu sobe primećujem prljavu torbu za pijacu. Čekaj, da li sam luda ili iz nje izviruje ogroman puž? Zbunjena, posmatram teta Milenu kako prilazi torbi. Uzima je za drške, i gomilu puževa izvrće pravo u kipeću vodu na šporetu.

Zinula sam u čudu. Osećam tugu zbog tih stvorenjca a i muka mi je od groznog mirisa. Mislim da ću da povratim. Istrčavam u hodnik, nakašljavam se, dok me dečak Nikola prati. Jedva uspevam da dođem sebi. Pitam ga zašto to radi njegova mama.

"Ludo jedna, juče je padala kiša. Tada se svi okupimo, idemo da naberemo puževe. Ovako ih mama sprema pa ih jedemo. Tako uštedimo neki dinar. Mnogo su ukusni. Možeš da ručaš sa nama."

Više se ne vraćam unutra, a na pomisao na jelo od puževa, okreće mi se stomak.

Dok izlazim, primećujem ogromnu, praznu prostoriju pored njihovog stana. Nikola mi objašnjava da zimi stanari tu suše veš, a i deca se igraju. Nije baš toplo, ali niko ne mari.

Strčavam niz strme, rasklimane stepenice, da ispričam mami šta sam sve videla. Usput, razmišljam kako je život ovde drugačiji od mira na koji smo navikli u starom dvorišu. Čini mi se da ovde ljudi moraju da budu bliski, naviknuti jedni na druge, kako ne bi bilo svađe i nesporazuma.

Nova sredina pruža mnogo veće prostranstvo za igru. Prekoputa  našeg dvorišta su udžerice, ispred kojih se preko Južnog bulevara do Gospodara Vučića, prostiru predivne bašte. U ovom zelenom raju gaje se krastavci, paradajz, pasulj... Iza kuće je Šumatovačka, na koju gleda prozor naše spavaće sobe. Sa druge strane ulice smestilo se brdašce, nagnuto prema Južnom bulevaru. Prilično je strmo, mene ovako malecku, kad pogledam sa vrha, hvata vrtoglavica. 

Na teritoriji brdašca glavni dasa je Nikola iz mog dvorišta. Mali, nerazvijen, a glas dubok, kao iz bureta: “Vadite piše!” Kad se prolomi naredba svi muškarci moraju da piške niz brdo. Munjevito skačemo na pripremljene kartone, sedamo na njih, uz povike se spuštamo niz natopljenu zemlju. Mnogima se nespretnošću izmiče karton, pa se do dna suljamo na guzi, zbog čega često dobijemo po koju rupu na gaćama i neprijatnu zakorelost osušenog blata. Kad me izgrebe izbočina bodljikave travuljine, poteče i malo krvi. Ali pravim se heroj, ni suza da zasija u oku. Nisam ja najveća kukavica! Ko stigne do dna poslednji, mora svima da pokupi kartone i nosi ih do vrha. Stenje, muči se, a mi sa smeškom gledamo, pravilo je da niko ne pomaže. Jadničak se nekoliko puta penje, ponovo silazi da pokupi ono što mu popada, a Nikola oholo komanduje: ”Hajde Boško Buha!” Valjda neki junak, dečak iz rata, sigurno čuo od starije sestre. Mi, iako ne znamo ko je, u glas vičemo što jače “Boško Buha, Boško Buha!”    

Leti i u jesen, glavna zabava nam je krađa sazrelog povrća. Brinemo da ne naiđe čika Milan, milicajac zadužen za red u našem kraju. Tužaka nas kod roditelja, a to je baš nezgodno. Tata nas kažnjava uvek uz istu rečenicu: "Batina je iz raja izašla!". Toma jadan ispašta, dok se ja, kao po pravilu, izvučem.

Pri samom kraju bašta, sa druge strane Južnog bulevara, nalazi se neugledna kućica starca, koga svi zovemo Skakavac. Zbog kraće noge poskakivao je prilikom hoda, podsećajući nas na ovog insekta. Pored toga što čuva ono malo povrća koje gaji i prodaje, prećutno je zadužen za čuvanje plodova sa bašta ostalih komšija. Mi, deca, strašno ga se plašimo. Šunjamo se nečujno do krastavaca, i taman da uberemo koji, on se pojavljuje niotkuda sa ogromnom šibom u ruci. Njegov prut, duži od njegovih godina, uliva strah u srce svakog deteta. Dajemo se u trk, a on nekako jadno, poskakujući, a ipak iznenađujućom brzinom, juri za nama. Jao, kako zaboli kada nas pristigne. Bez imalo milosti šiba preko leđa. Boli više nego sve ogrebotine zajedno sa brdašceta. Kažu da je najgore ako te uhvati i odvede u kućicu. Razne priče o njegovoj surovosti dižu nam kosu na glavi. Dolaze uglavnom iz bujne mašte drugarice Olgice, koja uvek doda po neki zastrašujući detalj, kako bi nas odgovorila od ovakvih avantura.

Poveravam se mami kako smo ubrali krastavac iz nečije bašte, te da nas je jurio strašni Skakavac. Nemilosrdan je, ako hoće može nekoga da pokretima ruku uspava, kako bi ga usmrtio. Kroz smešak, mama mi kaže da sve to nije baš tako, ali da ne bi trebalo da uzimamo ono što nije naše. Naravno da se sutradan zaborave strahovi. Hrabrimo jedan drugoga, uberemo, sladimo se, grickamo krastavce sakriveni u nekom žbunju.

Tako mi, mali pustolovi, provodimo svaki dan pun avantura, znoja, smeha i poneke suze. U novom domu, sa svim čudnim prostorima i ljudima pronalazimo naš svet i naše mesto u njemu. 

Ovih dana sam ozbiljnija nego inače, i pomalo ucveljena. Moja muka je naišla iznenada. Naime, jako sam se zaljubila. Tako strašno, da ne znam gde to vodi. Nikada sa svojih pet i po godina nisam osetila takvu patnju. On se zove Rale, i stanuje par ulica od mene. Ima predivne plave oči, malo neravno, kako stariji kažu, rošavo lice, i devojku. Mislim da je starosti osamnaest, devetnaest godina i tu devojčuru stalno drži za ruku. U tim trenucima sam u stanju svašta da joj kažem. Ali ne želim da se predstavim kao svađalica, već smišljam plan da ga osvojim.

Kako je juče bio Uskrs, palo mi je napamet da mu pošaljem specijalni poklon. Utrčala sam u kuću kada nije bilo mame u blizini, uzela jedno farbano jaje i parče oblande od limuna. Pozvala sam Sibejetu, moju drugaricu od preko puta, i zamolila je:

”Ovo ćeš da odneseš Raletu, i kažeš da mu šalje devojka koja ga mnogo voli! Eno ga stoji sa drugovima kod bakalnice.”

Unutrašnje linije na Sibejetinim šakama se crne od nagomilane prljavštine. Kosa joj pada do ramena, gusta nečešljana, sa po kojom vaškom koja prošeta čelom.

“Molim te obriši malo te ruke!”

Ona pljuje u jednu šaku, pa u drugu, i protrlja u zakorene gaćice. Pažljivo joj  predajem kolač i jaje:

”Nemoj da si slučajno liznula! Kad se vratiš pokloniću ti jedno parče. Nećemo progovoriti do kraja života!"

Virim iz dvorišta i vidim je kako prilazi raspričanom društvu. Nešto muca, i oni utihnuše da je čuju. Čini mi se smejulje se podsmešljivo i zadirkuju Raleta. Moj voljeni crveni, smeška se, pravda da jedino Miru voli. Kad sam to načula, odlučila sam da joj ipak kad je vidim svašta kažem. 

Jedan od njih se izdvoji i krene sa Sibejetom:

”Idem Rale da vidim koja je to lepotica! Možda pregovaram sa njom!"

Hvata me panika. Srce samo što ne napusti prljavo telo. Osećam ga u grlu, rukama, stopalima. Sakrivam se u tesnac između dva zida u dvorištu, koji samo mi deca koristimo kad se igramo žmurke. Ali, moja drugarica ga vodi pravo ka meni. Stojim nepomična, jadna, uhvaćena u zamku. Drhtuljim i bezgranično se kajem što sam to uradila. Njegova glava proviruje ka meni, i čujem strašno pitanje:

”Pa gde je ta devojka?”

“Pa to je ona”, Sibejeta upire prstom u mene. On se hvata za glavu, kreće grohotom da se smeje. Kao podivljao, trči ka društvu kod bakalnice, i držeći se za stomak objašnjava ko je darodavac.

Podvriskuju od smeha i pošalica, dok se deo mojih osećanja, deo  mog života, strašno tumba i nezadrživo ruši. Od sutra ga više neću  voleti, čvrsto odlučujem.

Na Crvenom krstu se otvorila radnja koju svi zovemo non-stop. Različit je sistem usluge od bakalnice, i puno ljudi dolazi baš tu da kupuje iz radoznalosti. Čujem ih kako pričaju koliko je bolje snabdevena, a i prodavci su neverovatno ljubazni. Sigurno su ih specijalno birali.

Baka moje drugarice Nadire nam daje pare i kaže da idemo u novu radnju da kupimo kutiju praška za veš “Plavi radion”. Ulazimo u prodavnicu zbunjene, vrtimo se i ne znamo gde da pođemo. Žena koja je iza tezge nas upućuje na kasu da kažemo šta želimo. Na kasi tražimo prašak, platimo koliko košta, dobijamo blok, neku vrstu priznanice, sa kojom odlazimo do dela gde je smeštena roba. Velika je gužva, navalio narod da zadovolji radoznalost, tako da prodavac letimično gleda šta piše na bloku. Donosi nam prašak, zaboravlja da uzme papirić iz Nadirinih ruku. Ona ga gura u džep, požuruje me da što pre izađemo iz radnje.

Nosimo prašak baki. Usput mi uzbuđena, vidno zajapurena Nadira, iznosi plan koji je trenutno svu zaokupio:

“Sa ovim blokom možemo da kupimo šta želimo. Oni su sigurno zaboravili da smo kupili prašak!”

Saglasna sam sa njenim razmišljanjem, pogurana njenim rečima šta želimo, spremna sam sve da uradim.

Oduševljene, krećemo nazad do Crvenog krsta. Nadira mi tutnu papirić u ruku, gura me u prodavnicu, dok sama ostaje blizu vrata. Sva važna ulazim i idem pravo kod dela sa bombonama.

“Šta želiš, mala?”, ljubazna je prodavačica.

“Dajte mi za sve ove pare čokoladne bombone i one gumene!”

Ne zamuckujem, samouvereno pružam blok koji ona uzima. Zagleda ga, gleda u sat na ruci. Došlo mi je da je požurujem, oteglo mi se nekako.

"Sačekaj malo tu, odmah se vraćam."

Okrenem se, vidim da moje drage drugarice Nadire nigde nema. Čudno mi je, ali ne slutim nikakvo zlo.

Odjednom se s treskom otvoraju vrata gde je maločas ušla prodavačica, pojavljuje se ogroman čika, sa velikim brkovima:

”Hajde, slobodno uđi ovamo!” Hvata me za ruku i uvlači u kancelariju iza tezge. Gleda me besno i baca me na stolicu:

“Šta je ovo?”, gura mi blok ispred ociju. “Zar si tako htela da nas prevaris?! Glupačo nepismena, na ovom parčetu papira je sve zabeleženo: i šta si tražila na kasi, i u koliko sati“.

Dok me grdi, neprestano okreće neki broj na brojčaniku telefona.

“Sad je na redu policija. Oni će, kao sa svakim lopovom, sa tobom kod roditelja. Završiće verovatno u zatvoru”.

Drhtim, izbezumljena, na pomisao da tata sazna za ovoliku prevaru. Moj tata da zbog mene ode u zatvor. Razmišljam kako ću da klisnem nekako, pa da se ubijem.

On malo sačeka, kao da nešto osluškuje na telefonu, a onda ponovo vrti brojeve. Kako krene sa okretanjem brojčanika, meni se zavrti u glavi. Razmišljam da padnem na kolena i molim ga da mi ovaj put oprosti, ali mi strah ne dozvoljava da se pomerim:

“Molim vas, samo nemojte  da kažete tati! Sigurno će me obesiti za trešnju u dvorištu! Istucite me, prebijte me, samo ne idite kod tate.”

Počeo je da urliče sve vreme držeći slušalicu na uvetu:

“Pravi si lopov, kako te nije sramota! I ti si mi neka devojčica! Da nisi nikada više tako nešto uradila! Nemoj slučajno da se više pojaviš u ovoj radnji!”

Spušta slušalicu, prilazi mi, ogromnom šakom mi munjevito prilepi šamar. Skoro padam sa stolice. Zuji mi u glavi a pred očima kolo od raznobojnih zvezdica. A ja toliko srećna! Odustao je od policije, a verovatno i od roditelja. Šutira  me u zadnji deo, grubo izbacuje na ulicu.

Čini mi se letim niz ulicu, glasno jecam. Jedva čekam da vidim Nadiru. Izgrdiću je toliko, izvređati, da više nikada ne budemo drugarice. Pojavljuje se iznenada iza brdašca kod zabavnog parkića, sa glupavim osmehom na licu.

Kažem joj da mi ne prilazi jer me možda neko prati. Kada smo se uverile da nema žive duše na ulici, ispaljujem uvrede i grdnje svom silinom na Nadiru. Ogorčena sam, puna besa što sam se ponela kao guska. Stojim, sakrivena u žbunju na poljani, kako bi nestali obrisi prstiju sa obraza i crvenilo očiju. Nekoliko dana se ne igram sa Nadirom. Izbegavam je kako bi zaboravila na neprijatno iskustvo koje me proganja. Čežnja za mojim društvom je natera da mi priđe, moli za oproštaj. Kaže da joj je žao, da se neće u životu više ponoviti. Tako opet postajemo drugarice.

A ja, nikada više nisam ni pomišljala da nekoga prevarim, ili nešto ukradem. Boleo je neizmerno šamar, ali mi je pomalo i dostojanstvo srušeno.

Leti dok trčimo bosi i skoro gologuzi po poljanama, očekujemo glasno dozivanje koje nam unosi radost. U neko doba dana, krajem prolazi čika koji prodaje kokice. Smeštene u velikoj, pletenoj korpi, pomalo zakrpljenoj nekim trakama od tkanine, radosno proviruju, dozivajući nas. Napravi ih da izgledaju kao lopte, slepljene zaslađenom vodicom ili medom. Preveliko je to iskušenje, retko ko mu odoli.

“Čika Šiptar! Čika Šiptar!” odjekuju sa svih strana dečiji glasići. Raspršimo se na sve strane, pravo pred roditelje.

“Kokice! Kokice za decu koja su bila dobra!”, odjekuje ulicama, a mi sa iščekivanje osluškujemo da li je glas blizu nas ili se polako udaljava.Trese nas uzbuđenje i osećaj slatkog zadovoljstva u ustima.

Molimo kod roditelja belu paru od pet dinara, usput dajemo obećanja koja nam iskamče na brzinu. Ispunićemo sva njihova očekivanja, samo da se dokopamo slasnog klupčeta.

Dok nam okreće leđa i zaklanja kredenac, mama čeprka po slojevito nanizanim fiokama, obavezno izgovara istu rečenicu:

”Ko zna koliko je to čisto? Joj, samo da se ne razbole dečica! Ta torba ne izgleda da je baš mnogo uredna."

Odnekud vadi skriveni novac, daje nam bar za jednu lopticu. Muka je to podeliti između nas troje. Stalno se rađa sumnja da je neko dobio više. Jovanka plačem izmami po koju kokicu više, jer je najmlađa, pa se Toma i ja sažalimo na njenu alapljivost. Iskidamo sa loptice po jednu nama, njoj dve. Ako ne dobije, mogla bi da nas tuži mami, što bi značilo da za sutra nema poslastice.

Najjadniji su drugari koji tog dana ostanu praznih šaka. Gledaju nas zavidno, postaju na trenutke zločesti. Pričaju skoro u glas ne bi li nam zgadili omiljenu poslasticu:

”Moj tata kaže da su se možda i popiškili po njima, a vi jedete! Fuj!”

Otkinemo im jednu, dve kokice iz grudve, kako bi ućutali. Ja obavezno dajem mojoj Nadiri i Sibajeti, jer one skoro nikad nemaju para. Njihov tata Skender i mama Brana imaju sedmoro dece, nimalo im nije lako da im ispunjavaju želje.

Često je Sibajeta gladna. Kada mama napravi gomilu knedla sa šljivama, obavezno je posluži da jede. Njihova mama nikada ne kuva, nego ide po ulicama, skuplja pikavce i priča sama sa sobom. Priča se da je muž svakodnevno bije.

Koliko god se do malopre pravila da im je gadno, deca smažu u trenutku sve što im udelimo. Još dugo cokću dok ližu slatke, prljave prste.

Potom se odmačinjemo se u stranu, kao što nas je mama učila:

"Dajte im koliko možete, a onda se sklonite se da im ne pravite zazubice." 

Postoji specijalno zadovoljstvo za svu decu u kraju, bez obzira na materijalne mogućnosti. Jednom ili dva puta nedeljno, kafani stižu ogromne kocke leda. Uvijene su u neke krpe, uredno poslagane u kola koja vuku dva konja. Za kolima ostaje neprekidan trag vode, što drugare obraduje, znaju da je stigao led. To je pravi praznik za nas mališane. Već na zveket točkova po kaldrmi, istrčavamo iz dvorišta, skupljamo se po ulicama. Pravi plen, čvrsta voda za male pljačkaše. Često se okači poneko nepoznato dete pozadi na kola, dođe u naš kraj ko zna odakle. Kada se konj oklizne, iskoči varnica, živa se prepadnem. Čini mi se došao je kraj jadnoj životinji. Ali uz pucanje biča, brzo se smiri i uspravi.

Konjušar sa pomoćnikom, rukavicama na rukama, koje smrde na konjsku mast i led, trčeći izbacuju kocke u dvorište kafane. Uzimaju dugačke, gvozdene kuke, njima snažno udaraju po kristalnoj masi, praveći približno jednake delove. Kelneri brzo uzimaju delove, njima zatrpavaju flaše sa pićem, koje stoji u specijalnim koritima u šanku.

Pršti tvrda voda na sve strane, a mi se otimamo ko će od rasutih parčića da ugrabi veći komad. Stavljamo led u usta, srkućemo, ponosnimo smo, kao da smo osvojili neku nagradu. Naročito se pravimo važni pred mlađima, kojima je zabranjeno ovo uživanje. Neki od nas podmeću kape, kako bi im pri rasparčavanju led upadao u njih. Predstavljao je zlato za nas u toj otimačini.

Kad se isporuka završi, krećemo u novu avanturu. Kola krenu, mi se guramo, u želji da se kešamo pozadi na najsigurnijem mestu. Sigurno mesto je najveća nagrada. Tamo gde bič konjušara, kada mu se smučimo, ne može baš lako da nas dohvati. Obično nas pusti da se vozimo par ulica, a onda nas jednim zamahom poskida sa kola kao trule trešnjice. Neki jauču, većina se pravi hrabrim.

Sutradan, onima koji su osetljivi, led donosi upalu grla. Sa krpom oko vrata, trpe uvek istu grdnju roditelja. A pameti niotkuda. Za nekoliko dana sve se ponavlja. Neki od nas su već oguglali. Ja nikada ne bolujem od upale grla, za razliku od Debelog, koji tvrdi da sam veštica. 

Na samom vrhu ulice Jovana Rajića smešten je ogroman ograđeni prostor, koji svi zovemo naš vrtić. Deci je praznik kad dođu u ovo carstvo ispunjeno ljuljaškama, klackalicama i toboganima. Pravi izazov su ljuljaške u obliku dva broda koji vise na debelim sajlama, prikačeni na razapetoj stativi. Čini mi se da su toliko visoki, da kada ih zaljuljamo možemo nebo da dodirnemo. U njih se penjemo malim stepenicama. U svakom brodu je po dvoje dece, koji jakim zamahom tela guraju brod što više. Ja ništa ne radim. Strah me je, stojim iza mog brata, gledam da slučajno ne puknu sajle. Plašim se visine. Molim Tomu da ne vesla jako, da brod ne leti baš pod oblake. Oni što hrabro stoje, nadmeni su, postaju pravi kapetani. Ako su dva dečaka jaka, ujednačeno veslaju, mogu da se obrnu pun krug preko šipke. Tako ja mislim, dok mi se svi smeju. 

Vrtić drži starija teta sa mužem i sinom. Uvek su ozbiljni i strogi, nikada nam se ne nasmeju. Čujem da ih stariji zovu Makedonci. Pitam mamu šta to znači, ona mi objašnjava nešto o tome da se naša zemlja sastoji od više republika, i da se jedna od njih zove Makedonija, te da su oni došli odatle. Već me reč republika zbunjuje, što mama primećuje. 

"Ma pusti, kad porasteš..."

Ako nemaš para da platiš ulaz, već pokušaš da preskočiš ogradu, ili pronađeš rupu kroz koju bi da se provučeš - uh, bolje nemoj!  U stanju je sin Makedonaca da te juri po svim okolnim ulicama. Zapamte te kao mangupa. Ne pomaže što sledeći put imaš pristojno ponašanje sa parom u ruci. Mora da prođe neko vreme da bi ti oprostili i ponovo dozvolili ulazak u vrtić.

Volim kada mama Jovanki i meni obuče najsvečanije haljine, uvek iste, i stavi nam velike mašne na glave. Dobijemo novac, odlazimo u vrtić. Neretko se dešava da se vratimo kući sa delom haljine koji visi, otrgnut pri spuštanju niz tobogan. Mama malo progunđa, značajno se nakašlje kao da se ljuti. Ali onda seda za mašinu za šivenje i popravlja štetu.

Ovaj bračni par Makedonaca ima smisla za posao, pa prvi u kraju kupuje televizor. Danas je to prava retkost. Imaju ga samo najveći srećnici.

Natkrovili su deo parkića, postavili televizor, i naspram njega gomilu stolica. Pokrenuli su kuvanje kafe, a bilo je i rakije. Naravno, sve naplaćuju, a postaju sve ljubazniji, kako bi došlo što više ljudi.

Nedeljom uveče, posmatram znatiželjno poznate i nepoznate komšije, doterane, u garderobi koju čuvaju samo za svečane prilike, kako se u kolonama kreću ka improvizovanom bioskopu. Žene su obavezno sa uvijenim kosama i karminom na ustima. Svakoj se crveni vrh malog prsta kojim su tapkale usne. Pod ruku drže muževe, vodom zalizanih frizura i Imalinom izglancanih cipela. Uz njih se polako kreću bake i deke koje su poveli da uživaju u čarima novog izuma. Oni zastanu, odmaraju, glasno uzdišu, skupljaju snagu da nastave. Za komšije koji idu iz donjih ulica, uspon ka Crvenom krstu je prilično strm i dugačak. Ali niko ne odustaje, ne vraća se nazad.

Treperi vazduh od glasnog, zajedničkog smeha. Humorističke izvedbe Čkalje, Rafa, Pavla Vujisića i drugih poznatih glumaca cele Jugoslavije, greju srca naših roditelja i njihovih prijatelja. Čini mi se da su bliži jedni drugima nego ikada. Vade se nenačete paklice Ibra i Morave. Nude se nesebično, kao da se za njih nisu mukom odvajale pare.

“Ajde Jovo, pusti da ja sada platim kaficu, ti si prošli put! Ti Marija, beše piješ slađu?” Dodvoravaju se ženama, paze ih i maze, a one trepću, kikoću se, ispijaju ponuđenu kafu.

Mi, deca, opijena njihovim zadovoljstvom i dobrim raspoloženjem, trčkaramo okolo, igramo se, ne razumemo baš šta je toliko smešno. Ali znamo da je lepo.

Radosni smo što se nešto dešava, upijamo prisustvo naših roditelja, pratimo rađanje novih prijateljstava. Neka od njih se nastavljaju po kućama, svakodnevno produbljuju, brižljivo neguju. Mama i druge žene pozamljuju jedna drugoj šoljicu aleve paprike, jaje, malo šećera, so... Kada muž primi platu, sve pozajmljeno se uredno vraća uz obaveznu kaficu. Širi se krug bliskosti, bez ogovaranja ili zlobe. Iako sam mala, osećam da je ovo nešto posebno. Ovo je ljubav među odraslima.

Kada je lepo vreme, kao po prećutnom dogovoru, mi deca se okupljamo u Šumatovačkoj ulici da bi igrali "između dve vatre". Kako jedinu loptu u kraju ima Ledika, sastajemo se ispred njenog dvorišta. Nije to obična lopta, već nešto poput rozikastog đuleta - teška i nepoderiva, ne dao ti Bog da te pogodi u glavu.

Ledika ne podnosi svoje ime, naređuje nam je da je zovemo Lola. Njen tata, Ika zvani Morska pena, nekada je bio dvorski frizer. Toma mi objašnjava da je nadimak dobio jer je toliko mršav da kada se sapunom trlja po grudima, pena mu izlazi na leđa. Ika je loptu dobio od jedne mušterije sa dvora. Darodavcu se zahvalio time što je, po ugledu na neku njegovu omiljenu rođaku, ćerki dao ime Ledika. Tako smo svi mi dobili omiljenu loptu, a jadna Lola ime koje ne voli. 

Moramo da se igramo ispred njene kuće, jer je tu  baba Draga, Lolina baba koja nas uredno kontroliše. Osim toga, ulica je ravna i utabana. Odgovara bezbrižnoj igri, bez straha od saplitanja i padanja. Kao papagaj ponavljam da je lopta teška sto kila, da ne bi trebalo da se gađamo u glavu. Lola se pomalo duri na primedbe, šalje nas kući da donesemo lakšu ako imamo, vešto nam prekida jadikovke. Naravno da nemamo.

Tu i tamo, prekidamo igru da bi smo propustili automobil u prolazu. Ne marimo, jer nam retko viđen prizor donosi uzbuđenje. Kao pomahnitali trčimo za njim, vrištimo i trudimo se da ga dodirnemo.

U sred igre, iz dvorišta, kroz cveće se šunja baba Draga, baš u trenutku kad Štrcko proba nogom da šutne loptu. Besno istrčava, skida papuču sa noge, pa trk za nama dok svi bežimo. Gađa nas, obavezno nekoga pogodi. Prava baba vrag. Ja sam se nje više plašila nego roditelja: "Bre Lolo, kol'ko puta iskazah ne muškići sas vas. Šuta ti, oćeš uprošćenu, a? Ti Koraćka, sve ću kažem na Jovu, sve si gi pokvarila! Skaza ih da se tikate sa švaleri. Frljate se ko da ste bugarske flinte! Tatko će te utepa. Ne kazuješ im, uvučeš se i obrazivaš, odlična, sve pet do pet! A ova moja, a!" 

Lola uzima loptu, kao grdi baba Dragu, neprijatno joj od nas, beži u dvorište. Shvatamo, za danas je završeno.

Dečaci se dogovaraju da se trkaju. Kao stazu, određuju ulice koje čine veliki krug oko našeg kraja. Start i cilj nalaze se ispred Loline kuće. Trči se Šumatovačkom, skreće se uzbrdo u Jadransku, pa levo Cerskom, pa niz maleno, ali strmo parče Đerdapske, pa opet levo u Šumatovačku, sve do cilja.

Prilazim im samouvereno, kažem im da i ja želim da se trkam. Nakratko se podsmešljivo gurkaju, ali navikli su već na mene. Ja sam jedina devojčica koja u svemu učestvuje ravnopravno sa njima. 

Oko nas, navijači već dižu graju. Njih čine drugari i drugarice koji ne učestvuju u trci. Prave se prognoze, iskazuju simpatije, predviđaju pobednici. Najveću podršku imam među devojčicama, ponajviše od Sibajete, Lole i, naravno, moje Joke. Ona trapavo dogega do mene, daje mi zagrljaj i poljubac.  

Ulogu glavnog sudije preuzima Lola. Nalaže nam da se spustimo na kolena, u niski start, i spremimo za trku. Nastupa napeta tišina. Posle par trenutaka, uzvikuje:

"Spremi se, na pozor... Sad!"

Na njen znak, jurnemo koliko nas noge nose. U početku trčimo u grupi, ali na prvoj uzbridici, stvari postaju teže. To sam i čekala. Znam da većina tu posustaje. I ja osećam umor i vrelinu, ali ne dozvoljavam da me to pokoleba. Na vrhu brda, na čelu trke izdvaja se Gane, ali ja sam samo par koraka iza njega. Ulazimo u Cersku, primećujem da se umorio, čujem mu glasno disanje. Pojačavam tempo. 

U tom momentu, zaslepljuje me odsjaj sa obližnjeg prozora. Na trenutak zatvaram oči, dovoljno da izgubim korak, saplićem se i padam kolenima na grubu površinu ulice. Jaoj, kako je zabolelo! Peče me, ali skačem na noge kao da se ništa nije desilo, kolena ni ne gledam. Strmoglavo se sjurim Đerdapskom, rešena da bol ne postoji. Kroz glavu mi proleću tatine reči da kad postaviš cilj, sve daješ da ga postigneš! Nećeš vala odustati! Znaš da to možeš! Nisi više ni toliko mala! Skrećem u Šumatovačku, pomalo unezvereno, osećam crvenilo u licu, i u korak, dva, prestižem Ganeta. Stižem prva.  

Moje devojčice pritrčavaju, radosno kliču, grle me i ljube. Lola mi značajno predaje staklenu bombonu kao nagradu. U jeku slavlja, zaboravljam na bol na nozi. Ali Sibajeta sa zaprepašćenjem primećuje ranu:

"Ljiljo, curi ti krv iz kolena!"

"Na koga to curi krv?!", pojavljuje se baba Draga na kapiji.

Odakle se odjednom ona stvorila? Sad sam u nevolji. Grdnja mi ne gine, a sigurno će i da me tuži mami i tati.

"Šta to biva Korušićka?", ne uspeva da mi potrefi prezime, "Vidi li da će ti krv izlegne na skroz. Đavali nijedni!"

Seda na stepenik kod kapije, cokće.

"Daj mi toj koleno, stavij gu u krilo. Će ti pomogne Bog da ne prekipi ta bol."

Stavljam bojažljivo nogu u njeno krilo, ona mi nežno keceljom zavezanom oko struka, briše krv. Pljuje u svoju ruku, maže mi poderotinu. Onda u drugu, opet maže. Ovo ponavlja nekoliko puta, a ja već osećam da me više toliko ne peče. Saginjem se, ljubim je u ruku. Zahvaljujem, dok ona odmahuje kao da to nije ništa. Vuče glasno papuče kroz dvorište, vraća se u kuću.

U sebi sam, da niko ne zna, ovu pobedu njoj poklonila. 

Ispred čika Perine frizernice ciglom iscrtavamo teren za školice. Sastoji se od pet kvadratnih polja obeleženih brojevima. Najbliži nama označen je brojem jedan, a najdalji, jedini polukružni, brojem pet.

Svaki igrač ima svoj kartuš - kamen ili parče cigle - koji služi da se ubacuje u polja. Obavezno otrčavam do kuće po svoj jedinstveni kartuš, koji čuvam kao oči u glavi. U pitanju je komad razbijene pločice u koji mnogo verujem. Nikada ne odskače.

Na jednoj nozi skačemo po terenu, sve do polja u koje je pao kartuš, saginjemo se, podižemo ga, bacamo ponovo i tako sve u krug.

Brzo nam dosađuju školice, pogotovo dečacima, pa prelazimo na nešto drugo.

Oni bi stalno trule kobile, koje ja ne volim.

Prvo se podelimo u dve grupe. Jedna grupa se postroji tako što se svi poviju unapred i drže jedan drugog oko struka, kao neki dugački most. Prvi u redu se uhvati za drvo, da bi "kobila" bila stabilnija. Onda, jedno po jedno dete iz druge grupe se zaleće i skače im na leđa. Pokušavaju da se zadrže, a da niko ne dodirne zemlju. 

Ako ekipa koja glumi kobilu izdrži sve skokove i niko ne padne, onda ona pobeđuje u toj rundi. Ali ako se kobila raspadne, onda pobeđuje ekipa koja je skakala.

Posle toga se ekipe zamene, pa opet igraju, tako da na kraju svi imaju prilike da budu i kobile i skakači.

Na mene obično skoči Nikola iz Cerske. Mala sam, nejaka, a on je težak kao tuč. Spljeska me, sve me boli nekoliko dana, i uopšte sa njim ne razgovaram. Ljuta sam. 

Stojimo na uglu Šumatovačke i Đerdapske, pomalo besposleni, bez ideje čega da se igramo. Kad eto drage drugarice Lole, nosi loptu. Sijaju joj oči, baba Draga je popustila. Jedini uslov je da igramo samo "deset-devet".

Staneš ispred zida, odbijaš rukama loptu o zid deset puta, menjaš položaj ruku, pa odbijaš devet puta, pa tako sve do jedan, pod uslovom da ti nijednom ne ispadne lopta. Stvarno sam majstorica ove igre. Jedini mi je problem kada dođem do jedinice. Tada moraš glavom da udariš to đule, zavrti ti se, samo što ne tresneš o zemlju.

Često uveče pre nego što zaspim, hvatam svoje ruke kako do besvesti uvežbavaju pokrete iz igre. Kako tata kaže, kao da sam na vojnoj vežbi. Samo utvrđujem gradivo.

Baba proviruje, zadovoljna je, švaleri stoje sa strane. Utrčavaju željno samo kad baba Draga ode unutra. Oružje joj je na nogama, spremno da deluje.

Danas je tužan dan za svu decu u kraju. U Lolinom dvorištu raste ogromno drvo šljive, koje svi obožavamo. Nosi divne, sočne zelene plodove, zbog kojih smo spremni i da se posvađamo. Najjači od nas, odozdo s obe ruke šibnu rozikasto đule gore ka krošnji, i sa malo sreće gomila zelenog voća popada kao kiša. Bacamo se, skupljamo nedozrele plodove, mljackamo uz kisele grimase na licima. Kakva radost. Nesebično delimo ulov sa mlađima i sporijima.

"Nemoj slučajno da neko posle ovoga pije vode. Jako je opasno!", obavezno ponavlja Lola, po uzoru na dragu baba Dragu.

Došli su sa testerom i presudili našem drvetu. Gledamo ga kako nemoćno pada. Skupile se komšije, sa čuđenjem bulje u nekolicinu nas, kojima suze teku niz lice. Odrasli ništa ne razumeju.

Obožavam kada igramo klikere u mom dvorištu. Pored kapije raste drvo dudinje, a okolo je trava i zemlja. Volimo kada iznenada naleti letnji pljusak, razbežimo se, zemlja se natopi, pa zatim, po prestanku kiše, brzo prosuši. Okupljamo se, kao po naredbi. Nosimo po dva, tri klikera u ruci.

Dragan zvani Štrcko kaže da je tada najbolje praviti rupu za klikere. Mršav, špicast kao igla, stane na petu bos, zabode je u zemlju, počne da se vrti. Ako rupa nije savršena, čistimo oko nje.

Partije mogu da krenu. Nikako da shvatim zašto se svaki put dečaci posvađaju pri bacanju klikera sa linije, oko nekakvog dodirivanja. To je kada jedan kliker okrzne tuđi, pa nešto merkaju, ispituju ko bi bio bliži rupi da nije poguran. Zajapure se, neko od njih neće više da se igra, krene kući, ali ipak se ponovo namešta na crtu.

Mere razdaljinu do rupe prstima, štapićima, svaki hoće da je u pravu. Debeli pokušava da mi objasni, ali ponavlja bezvoljno da sam žensko, ne mogu baš sasvim da shvatim mušku igru. Onda padne pomirenje, sve se poništi, počinju iz početka. Ma baš su glupavi!

Ko pobedi, dobije od poslednjeg jedan kliker kao nagradu. Meni je moj bata dao jedan kliker, a onda je Dragan koji priča da ću mu biti žena kad porastemo, poklonio još dva da niko ne vidi. On baš dobro igra, nakupio se klikera kao niko. A ima i mnogo starijeg brata i sestru, koji rade i ispunjavaju mu želje. Svašta mu kupuju. Sigurna sam da je zaljubljen u mene, ne sekiram se da neću imati klikere. Ali nekako je uvek žvalav, nije mi baš za muža.  

Ponekad nam dudinje - zrele, bele, naduvene - padaju sa drveta, slatke kao med. Skačemo ko će pre da ih dohvati. Umrljani su nam prsti od tolike slatkoće. Ne vide se od prašine koja se zalepila za njih. Crne se prljave šake, išarane kao bojicama. Nema ništa slađe od zrele dudinjke, pune sokova leta. Kako nekoliko grana preko ograde padaju na ulicu, poneki prolaznik zastane i ubere neku.

Ja uvek dam par komada mojoj Jovanki, mala je da se grabi, a voli jako da jede. Bilo šta, nikada ne pita.

Mama kaže da su dudinje jako korisne. Zato je puno nekih stonoga na njima, koje od njih žive i rastu.

Ana, najstarija sestra, ima drugaricu Anicu koja živi u Inđiji. Njih dve idu zajedno na daktilogrfski kurs. Kada polažu neke ispite, ili imaju predavanja, Anica spava kod nas. Njeni roditelji baš nemaju toliko para da joj iznajme stan, a mami i tati je žao da odlazi vozom do kuće, a ujutru se ponovo vraća. Imamo samo veliku sobu i kuhinju, ali tata često spominje "da kuća nije tesna, ako gosti nisu besni." Anica je vesela, uvek nasmejana, lepo vaspitana devojka. Svi je uvažavamo i volimo.

Srećem je na ulici, ide sa voza. Zatrčim se da je izljubim, ona mi gura u šaku neku voćku: "Ovo je banana. Kod nas ih još nema, meni je donela drugarica iz Nemačke. Mnogo su lepe i zdrave, deca bogatijih roditelja ih dobijaju za praznike." Anica nestaje u dvorištu, a ja brzopleto zagrizem bananu, počnem da pljujem, samo što ne povratim. Gleda me Petra Aleksić, čiji je tata bio na službi u Italiji.

"Hej Ljiljo, daj mi to ovamo!" Sa nekoliko pokreta skida koru sa banane. "Sad probaj, drugarice ludice."

Oprezno zagrizem ponovo, stvarno je drugi ukus. Sladunjav, nije više opor. Dajem Lediki i Ljilji da gricnu, oduševljene su. Tako sklopismo prijateljstvo sa bananama.

Nova priča

Da bi se odužila za gostoprimstvo, Anica leti Joleta, Tomu ili mene povede u Inđiju, tako da teta Marica i čika Milan imaju petoro dece neko vreme. Anica ima još tri brata, svi su od različitih očeva. Tetka Marica, Anicina majka, poseduje frizersku radnju za muškarce  u okviru kuće. Kako su joj prvi i drugi muž umrli, ona je sada udata za trećeg, čika Milana, koji je za dve glave niži od nje. Morala je da se udaje samo za frizere, kako bi radnja radila. 

Svako jutro, posmatram čika Milana i tetka Maricu kako cimaju po neku rakijicu da bi im dan lepše započeo. Njoj se tada zarumene obrazi, užare usta, i sa glavom okruglom kao lopta, izgleda kao prava lutka Sremica.

Čika Milanu rakija smiruje drhatnje ruku, pa može da krene da šiša ili brije užurbane mušterije. Trepće neprestano kao svraka, čkilji sa oba oka, meni ne uliva baš neko poverenje. Ali je dobre naravi, uvek raspoložen za šalu, ljudi vole da sa njim ćaskaju, smeju se. Posmatram kako im brijačem vrti oko grkljana, osećam se nesigurno, dok on opušteno briše dlake na kažiprst druge ruke, ispire s malo vode, kreće u nastavak posla. Nema kod njega nikakve bojazni.

Nova priča

U dvorištu, ispred ulaznih vrata u kuću, nalazi se pumpa u obliku uske, visoke cevi, sa prikačenom šipkom, koju moraš jako da pomeraš gore - dole kako bi počela da curi voda. Ja sam nekoliko puta probala, ali ništa od toga. Nemam dovoljno snage u rukama. Ponekad odem, ako je teta Marici nešto hitno, donesem malo vode iz bunara njihovog komšije. Tamo mi je lakše da ručku okrećem u krug, ne napunim kofu do vrha, zadatak ispunjen.

Pored pumpe šetka gomila kokošaka i par gusaka. Između njih trčkara pas Žuća. Ponekad ih pojuri, dižući graju koja se čuje do kraja ulice. Ipak, ovi sukobi su kratkog daha, i mir se brzo vraća u komšiluk. 

Kućno dvorište je ograđeno drvenom tarabom sa svih strana da živina ne bi pobegla. Iza dvorišta prostire se veliko polje sa retko zasađenim kukuruzom i par stabljika pasulja, prošarano crvenilom cvetova maka. Tu raste i jedno drvo šljive, koje nikada ne rađa.

Kad me stigne čežnja za mamom i tatom, osamim se u bašti. Zaplačem, ali samo na kratko, da me ne bi uhvatili i rugali mi se. Udišem duboko miris zemlje, trave, korova koji se širi na sve strane. Zurim u plitku vodu potoka koji se krivudavo, kao zmija, probija medju rastinjem.

Prekida me graja drugara koji dotrčavaju noseći štapove sa kanapima privezanim za krajeve. Poređamo se duž obale potoka i pecamo ribu. A od ribe ni traga ni glasa. Teta Marica nam stalno govori da tu nema ribe, ali mi čvrsto verujemo da ćemo jednom nešto da ulovimo. Ali ovog puta, ulovili smo smo gomilu plikova od kopriva. Danima posle, raščešavamo kraste.

Nova priča

Dečaci iz komšiluka naučili su me da vozim veliki, muški bicikl. Previše sam niska da bih dohvatila pedale. Zato vozim tako što nogu podvučem ispod šipke. Malo se zaletim, nesigurno zakrivudam, ali brzo hvatam ravnotežu, donesem za tili čas nešto iz prodavnice. Iznenada, prolazi konjska zaprega pored mene, ja u strahu, izbezumljena, tresnem svom snagom u jarak pored puta. Ćutim, sve peče, boli, ali ne pričam nikome, da mi tetka Marica ne  zabrani da ubuduće vozim bicikl. Ta vožnja mi se čini neverovatno važnom, kao siguran korak u svet odraslih.

Dok mu se šunjamo nečujno iza leđa Žičkom ulicom, on hoda pognute glave. Korača oprezno, slabije vidi, ima samo jedno oko. Drugo je izgubio u borbi prsa u prsa u ratu, negde gde su zviždali kuršumi, gde je zemlja mirisala na barut i krv. Kasnije su mu namestili stakleno, ne krije ga, ne stidi se. Ponekad, dok nam izmenjenom bojom glasa objašnjava gde je stajao Švaba a gde on, zaboravi se, izvadi oko, obriše rupu tekstilnom krpom, pa ga vrati na mesto. To čini da mi njegove ratne priče budu još strašnije, ali ne želim da iko od mojih drugara to primeti. Ipak, osećam kako mi niz kičmu klizi jeza. 

Ispod miške su mu dva kartona spojena kanapom, tvrda, velika, tamno plave boje, sa gomilom novina u sredini. Stiže do raskrsnice sa Jovana Rajića, podiže jedan list iznad glave i pušta glas koji zvoni svom širinom okolnih ulica:

"Novosti, novosti, najvažnije vesti! Izgubio se Trta iz zoološkog vrta! Lala uhvatio lisicu u vinogradu kako se sladi grožđem! Muž uhvatio ženu sa drugim čovekom, nije se nimalo naljutio!"

Prolaznici ga gledaju, ali ostaju ravnodušni na njegove povike.

Nas četvoro značajno klimnemo glavama, spremni za akciju. Kao hor, tačni i ujednačeni, kada krene priča iz početka, pridružujemo mu se pratnjom naših punih glasova. Sada, nas petoro u glas vičemo, sve se ori, a čika Pera nam se smeši zadovljno.

"Novosti, novosti, najvažnije vesti...!", ori se sada sigurnije, jače, u veselom višeglasju, i tako bez prestanka.

Ljudi zastajkuju, posmatraju čudnu družinu, prilaze, zagledaju nas, kupuju novine, na našu sveopštu radost. Ponekad se desi da sve rasprodamo, ređe ostane još po neki komad.

"E, deco moja, znam da nije lepo što bežite čak ovamo bez da pitate roditelje, ali šta bih ja bez vas!"

Nudi se da nam kupi kokice, mi naravno odbijamo, znamo da ga kod kuće čeka žena i pet ćerki.

Zahvalno nas posmatra razigranim okom, svakome stisne jako ruku, poljubi nas u glavu. Obećavamo da ćemo opet da dođemo, pa brzo trčimo nazad u naš kraj, da nas komšiluk ne vidi i ne tuži roditeljima. Znamo da stoji na vrhu ulice i da nas još dugo prati pogledom.

Vrelina letnjeg dana našem društvancu donosi mrzovolju. Previše je vruće da bi smo se upustili u bilo kakvu igru. Dokono se izležavamo u hladovini komšijske bašte. Osećamo se kao kuvani krompiri. Beremo travke, grickamo ih, pljuckamo. Ne pamtim da smo ikada ovoliko ćutali, mi obični brbljivci, kako nas komšiluk naziva.

Dosadan, kao ove muve što bezobzirno zuje oko nas, tišinu prekida Dragan. Pravi  je klinac. Godinu dana mlađi od mene, neprestano šmrče, curi mu nos povazdan. Ovlaš se briše golom podlakticom, koju zatim čisti o listove žbuna pored. Prilazi kao da je izmislio način da spase ovaj dosadni dan. U rukama nosi biljčicu koja ima posebno ime, voli - ne voli. Na njeno značenje obraćamo veliku pažnju, jer ona možda rešava naše sudbine zauvek.

Gleda nas značajno.

"Hajde Ljiljo, molim te da se igramo da svi vide da li me voliš. Možda mi budeš žena kad porastemo."

Gledam krezavi osmeh tog slinavog derišta. Kako me samo nervira! Odgurnem ga, ali malo, baš da ne padne onako žgoljav, kad svi drugari u glas krenu:

"Ajde, što si takva. Pa to ništa nije toliko važno! Dok porastemo možeš sto puta da se predomisliš!"

Znam da ne mogu baš tako lako da se izvučem.

"Dobro hajde, ali da znate da ga uopšte ne volim."

Dok se pogađamo, primećujem da Dragan prstima prelazi duž stabljike i nešto mumla. On ne zna da broji. Možda je neka vradžbina. Za svaki slučaj, prekrštam prste iza leđa.

Zauzima centralno mesto naspram nas i značajno se nakašljava. Otkida prvu grančicu i izgovara - voli. Otkida sledeću - ne voli. Voli, ne voli... i tako sve do poslednje grančice. Na kraju bere i nju i svečanim glasom objavljuje - voli! 

"Opaaaa! Kad će svadba? Ko vam je kuma?", svi skaču kao pomahnitali. 

Očajnički se branim, pokušavam da im objasnim da je on brojao unapred, da treba ja da kažem od koje reči se polazi, a ne on. Ali, niko me ne sluša, najvažnije im je da je dosada razbijena. 

Ljuta sam kao ris. Okrenem se, otrčim kući, odlučna da se više nikada ne igram sa njima. 

Mama, Anica i ja sedimo sa tetka Darom za klimavim stolom na njenoj terasi, sa druge strane našeg dvorišta. Gusta loza nad nama štiti nas od julskog sunca. Tetka Dara vadi ohlađenu kafu iz pržulje i njome puni mašinicu za mlevenje. Stavlja kuhinjsku krpu na krilo, pa u nju mašinicu. Okreće dršku ujednačenom brzinom, monotonom do uspavljivanja, dok miris sveže pržene kafe osvaja vazduh oko nas. Duboko ga udišem, kao da nisam dete.

Razgovor je živahan, Anica se hvali kako ima divnog momka. Prepričava dogovor da danas idu na Savu na kupanje. 

"Blago vama!", izleti mi.

"Pa što blago nama, ludice? Hajde i ti sa nama. Je li, teta Marija, da li smemo da povedemo i Ljilju?"

"Naravno da smete, Anice. Znam da je sa tobom na sigurnom. Samo pazite da je ne udari sunčanica." 

Kupalište na Savi vrvi od ljudi. Svugde oko nas odzvanjaju smeh i žamor mladosti. Plaža je peščana, sa drvenim molom po kome se sunčaju mladi i neumorno jurcaju deca. Malo dalje od vode, prostire se dugi niz kabina za presvlačenje. Izdignute su iznad tla, do njih se stiže preko par stepenika, kako se ne bi unosio pesak. Svojom visinom prave hladovinu, u kojoj se skupljaju stariji sugrađani, sa ručkovima donesenim u šerpama, rasprostrtim čaršavima sa tanjirima, priborom za jelo i ponekom flašom sa pivom.

Dok se presvlačim u jednoj od kabina, tišti me tajna koju ne smem da poverim Anici. Stresam se pri pomisli da ne umem da plivam, a nemam hrabrosti da pričam o tome. Ma, brcnuću se malo, pa bež napolje. Zaključim da niko ne mora da zna.

Smeštamo se na pesak, gde nam se pridružuje Anicin dečko. Lep je, a i drag. Pozdravlja se sa mnom, kaže da skoro nije video devojčicu sa tako plavim očima. Neću da se zaljubim, rešavam na brzinu. Ipak je on Anicin dečko.

Sedimo na vrelom pesku, razmišljam kako bih rado skočila sa mola u vodu, ali me strah koči. Odlazim do reke, ulazim do kolena u vodu, čučnem da se pokvasim, i bež napolje.

Rashlađena, skakućem po krcatom molu, probijam se kroz gužvu i graju.

"Hej Ljiljo, otkud ti ovde? Nisi valjda sama?"

Okrećem se prema glasu, spazim Mikija i još četiri, pet momaka iz kraja. Imaju sigurno sedamnaest, osamnaest godina, stariji su mnogo od mene, naša manguparija, kako ih moj tata zove. Objašnjavam da sam sa Anicom, pokazujem na nju, koja čavrlja sa dečkom. Drže se za ruke.

"Baš prži Sunce! Hajdemo u vodu! Hajde Liki sa nama da se i ti osvežiš!"

Svi skaču, hukću, a ja se umusila, promrljam da ne umem da plivam. Zgledaju se, došaptavaju, mislim nema nikakve veze sa mnom. Šetkam po molu, zagledam ljude, lepo mi je. Pokvasiću se, pa nije strašno!

Odjednom osetim blago guranje u leđa, neko me dovodi do ivice mola, i buć, pravo u vodu! Koprcam se, sve je crno kad pokušam da otvorim oči, ne dam se, eto me malo na površini, opet tonem, davim se. Ali ne smem da se udavim, proleće mi kroz glavicu. Mlataram i nogama i rukama, opet za trenutak otvaram oči, gore sam, vidim ljude. Uspaničeno, ne prestajem da udaram svom snagom po vodi. Umorila sam se, nemam više volje.

Osetim kako me odozdo, za stomak, neko pridržava, izdiže iznad vode, prislanja na grudi. Dolazim do daha, vidim da je to Miki. Ostali stoje u vodi, smeju se zadovoljni.

"Sada si skoro naučila da plivaš. Odmori se malo, gledaj kako ja radim rukama i nogama, glava iznad vode, neće biti problema. Mi smo tu!"

I gle čuda! Malo me pridržavaju, malo puste, i uz njihovu pomoć, počinjem da plivam. Plivam kao svi ostali. Presrećna sam i ljuta, sve zajedno. Možda nije moralo ovako, ali je uspelo. Ne odvajaju se od mene, prate šta radim, baš su brižni. Ništa ne reskiraju. Osećam se sigurnom u njihovom društvu.

Izlećem iz vode, praćena smehom odobravanja. Trčim do Anice, prekidam im nežnosti na trenutak, hvalim se. Tata nek priča šta hoće. Ovi momci su imali strpljenja i srce za malu komšinicu. To su moji heroji a ne neki mangupi! 

Završena je prva visoka zgrada u našem kraju. Ima šest, sedam spratova, i predstavlja neistraženi, čudesni prostor za nas decu, odraslu u niskim kućicama sa obaveznim dvorištima. Moj tata često sa našeg prozora iz spavaće sobe bulji u zadnje spratove zgrade.

"Gledaj Mileva, dođi, dođi da vidiš. To je za ptice, a ne za ljude. Ko su ti čudaci koji bi da žive na toj visini? Ma da mi poklone stan, ne bih tu živeo."

Mama klima glavom, odobrava mu, a mislim da njoj to nije tako nerazumljivo. Ako nemaš gde, pa živećeš i na drvetu, ako treba. Uveče, po svetlima u zgradi, primećujemo da su useljena samo dva stana. Ostali još uvek čekaju na svoje porodice.  

Sa novom zgradom, došli su nam i novi drugari, Smilja i Voja. Imaju i mlađeg brata, ali on je toliko malecki da ga i ne računamo kao deo našeg društva. Tata im je vojno lice, dobio je premeštaj iz Sarajeva. U početku su nam Radići bili smešni zbog načina govora, ali su uz nas brzo počeli da pričaju kao mi, pa se na kraju razlika više nije primećivala.

Voja nam je postao vodič kroz taj novi svet. Živi je na trećem spratu i već je ispitao sve delove zgrade, od podruma do ravnog krova, gde se nalazi kućica od lifta. Radoznali i oprezni, pratimo ga kroz hodnike, uz stepenice, sve više i više, kao da ulazimo u nešto mnogo veće od obične kuće. Meni odjednom postaje teško u grudima. Zamišljam sam sav taj beton iznad svoje glave, spratove naslagane jedan preko drugog, i čini mi se da ih nosim na svojim leđima.

Nova priča:

Dok se igramo ispred ulaza u zgradu, na malom, nadkrovljenom platou, okrivljujemo Radiće da su nam oni poravnali naše brdo i ukrali teren za igru. Skačemo svi na njih kao jedan, kao da su baš oni odlučili da se tu zida, pa još i sami podigli celu zgradu.

Voja se grdno ražesti, pa nam odbrusi kao veliki:

"E, pa sad ću da vam pokažem nešto mnogo interesantnije. Sačekujte me tu, idem do kuće da nešto donesem!"

Ostajemo ispred zgrade, vidno uzbuđeni i radoznali. Šta je sada smislio?

Ubrzo doleće sa sprata sa nekim čudnim ključem u ruci. Svima nam daje da ga opipamo, pa nas poziva da pođemo za njim. Pentramo se do krova zgrade, zadihani, ali već na pola puta slutimo da će se trud isplatiti. Penjemo se sve više i više, kao da ulazimo u neki zabranjeni deo sveta, namenjen samo odraslima i onima koji znaju tajne. 

Na krovu, Voja prilazi jednim vratima i otključava ih. Mi zavirujemo, ali nam ne dozvoljava da priđemo bliže. Unutra se nazire ogromna rupa, a u njoj gomila sajli koje se spuštaju naniže. 

"E moji dragi drugari, to što vidite dole na sredini je lift. Nikad ga niste videli iz ovog ugla, a mislim da nikad i nećete. Lift još nije pušten u rad, čeka se nekakva dozvola", obaveštava nas Voja važno. "Sad me dobro slušajte. Jovanka, idi sprat ispod nas i pritisni dugme za lift."

Jole, po naredbi glavnoga, strčava dole. Pritiska dugme i lift se odnekud sporo dogega do poslednjeg sprata. Pred našim očima se našao krov lifta. 

Voja bez reči zakorači na njega. Sedne, uhvati se za srednju sajlu, i dobaci nam:

"Idite na koji god hoćete sprat i zovite lift!"

Otrčavamo dva sprata niže i pritiskamo dugme. Lift dolazi i zaustavlja se.

"Hej, evo me gore! Ja sam na krovu! Mogu do dole da se vozim, da me niko ne vidi!"

Mene obuzima strah. Inače se bojim visine, a ovde je još sve zatvoreno i mračno, puno betona i gvožđa. Sama pomisao da neko sedi na krovu lifta, iznad praznog okna, tera me da se naježim.

"Kako ti je tu gore?", pitam ga uplašeno. "Možda možeš da pogineš tako. Budi oprezan!"

Svi mi se smeju, a meni se čini da tu nema ničeg smešnog. Da je trebalo da se ljudi voze na krovu lifta, valjda bi ga tako i napravili.

"Hajde ko hoće nazad na krov zgrada, neka uskoči na lift, a ovi drugi da nas provozaju."

Odmah potrče dva-tri dečaka. Mi ostali stojimo u prizemlju i pritiskamo dugme, a oni se voze gore-dole, dovikujući se sa krova lifta. Njihovi glasovi odjekuju kroz zgradu, čas se približavaju, čas se gube negde iznad nas.

Najveći strah mi je zadavalo Tomino prisustvo na krovu. Strepim za brata, slavim u sebi svaki put kada siđe na bezbedan prostor. Ne pokazujem olakšanje naglas, da ga drugi ne bi zadirkivali i nazivali sekinim popišankom. 

Iz dana u dan, ono što me u početku užasava, počinje da liči na običnu igru. Kao da tu nikakve opasnosti nema. Svakodnevno se smeh i dovikivanje sa krova lifta šire zgradom.

A onda se Vojin tata vraća sa terena.

Zatiče nas usred nedozvoljene igre i potpuno podivlja. Viče toliko da se ceo kraj ori. Hvata Voju za uvo i uvodi ga u stan. Mi stojimo skamenjeni. Iz stana se čuju jaki udarci i prigušeno jecanje. 

Ključ nestaje za sva vremena.

Opasnoj zabavi dolazi kraj, a mi i dalje gunđamo što više nema našeg predivnog brdašceta. Voja je danima pokunjen. Kao da je sav njegov avanturizam splasnuo. I opet je, nekako, kriv za sve - i što nam pokazuje zabranjena mesta, i što je baš tu morala da nikne njegova zgrada.

Danas su mi Toma i njegov drugar Joca nekako čudni. Kao da ih ne poznajem. Domunđavaju se bez prestanka, šapuću i zagledaju našu trešnju, koja sazreva tek krajem leta. Ukrademo ponekad neki nedozreli plod, ali je još suv, kiseo i opor, pa skuplja usta. Kad sazre, trešnje su rozikaste. Mama kaže da su bolje za slatko nego za jelo.

Dečaci se danas mnogo zanimaju za ono što Jole i ja radimo na stepenicama terase. Pravimo kolače od blata, a oni se na sav glas dive našoj veštini, predviđaju nam sjajnu budućnost kao domaćicama. Inače nas u igri jedva primećuju. Kažu da im samo smetamo.

Stvarno se sa njima nešto zbiva. Primećujem kako im pogled svaki čas odluta preko susednog krova, prema dvorištu u kojem živi Joca. Ma dečaci su uopšte, bar što se mene tiče, teško shvatljiva stvorenja.

Razmahale im se tanane ručice, sve više pokazuju na niski, pa viši krov, koji se naslanjaju jedan na drugi. Pratim Tomin pogled, počinjem da shvatam šta smeraju. Preko višeg krova, bezobrazno, raskošno se razbacale grane prepune plodova crvenih kao devojački obrazi, što bi rekao moj tata. Kao da su se tu nadnele baš da bi mamile decu željnu zrelih trešanja koje pucaju pod zubima.

Jovanka i ja taman posipamo kolače prašinom, kao vanil šećerom, kad Debeli umilnim glasom pita može li nešto da nam predloži. Jole baš i ne razume, ali ja pristajem.

„Znaš šta! Joca i ja ćemo preko malog krova da se popnemo na veliki. Skinućemo cipele da nas niko ne čuje i da ne razbijemo neki crep. Onda ćemo u nedra i džepove da naberemo trešnje. Vidi kakve su! Vama ćemo da donesemo, a bacićemo vam i poneku granu. Vaš zadatak je da pazite. Ako se neko pojavi u dvorištu, ti, Jole, zaplači iz sve snage. To će nam biti znak da se umirimo dok opasnost ne prođe. Kaži da si se udarila ili ubola. Ljiljo, ti imaš maštu, smisli nešto.“ 

Sumrak već polako smenjuje dan. Tešim se da će dečaci biti skoro nevidljvi na krovu.

Odupiru se o zid i penju do izbočine kraj čika Brankovog prozora, a odatle - hop! - na mali krov. Jovanka i ja ih krišom posmatramo, pazeći da neko ne primeti. Sa malog krova, uz odžak lagano, skoro bez napora stižu pravo na veliki. Ubrzo im se vide samo glave među granama koje ih miluju po licu.

Čujem ih kako mljackaju i poluglasno se slade. Odjednom pred Jovanku i mene pada grana puna plodova koji u mraku sijaju kao najlepši nakit. Kakvo nam je bogatstvo palo sa neba! Trešnje su bordo, krupne i slatke. Lepe se za nepca. Uživamo bez reči.

Jole grabi brže od mene, jer je od rođenja pomalo halapljiva, pa je mama zbog toga stalno opominje. Ume da pronađe voće sakriveno za sve nas ostale, skoro sve pojede, a onda tvrdi da ga nije ni pipnula. Mama se brine da jednog dana ne postane sebična i da sve otima samo za sebe.

Zanesene i srećne, ne progovaramo. Koštice pljuckamo malo dalje od sebe, kao da će ih neko istog trenutka počistiti. Ako ih ne vidimo, nema nikakve opasnosti od nereda koji pravimo. Ni drugi neće primetiti.

Pogledamo se na trenutak. Čini nam se da čujemo neko potmulo tapkanje i kotrljanje, ali nemamo vremena da razmišljamo o tome. Ne želimo ničim da pokvarimo blaženstvo ukusa.

Iznenada, uz strašan tresak, pravo pred naše noge sa krova se skotrlja Joca.

Sklupčan, leži na betonu i ječi. Mislim da umire.

„Šta ti bi? Jesi li nešto slomio? Gde te boli?“

Prepadnem se da od njega nije ništa ostalo. Oduvek sam volela da budem mama, a sada mi se pruža prava prilika da se pokažem.

„Samo sam se malo ugruvao, nije strašno“, suzdržava plač Joca. „Valjda nije... Stao sam na zgaženu trešnju, okliznuo se i poleteo. Joj, mogao sam da se ubijem.“

U tom trenutk otvaraju se vrata našeg stana, na njima se pojavljuje tata. Stoji u dovratku, bulji u Jocu, ništa mu nije jasno.

"Šta radiš dole, crni sine? Ustaj sa tog betona, prehladićeš se. Još si i bos! O, deco, fale vam klikeri u glavi! Bog vam dade apetit, ali uzalud muljate sve živo. Od moždanih ćelija ni traga."

Istog trenutka, kao da je čekala da otac završi pridiku, Jovanka počinje da plače na sav glas. Trudi se da je svi živi čuju. Sline joj cure iz nosića, a iz usta komadići trešanja koji u sumraku liče na krv. Sa ušiju joj vise nakrivljene trešnje kao minđuše. Sve je na njoj nakrivljeno, i ukras na glavi i njene debeljuškaste iks nogice, savijene u nemoguć položaj.

"Šta ti je, Jole? Zašto tako tužno zapevaš odjednom? Jesi li se udarila?"

Tata joj prilazi, zagleda je i najednom shvata da su ono oko njenih usta trešnje.

"Samo trešnje. Stvarno si me prepala!"

Jole kroz jecaje gunđa, ne pogledavši tatu:

"Ja sam na zadatku. Molam da placem. Ubola sam se na stapic!"

Tati tek sada ništa nije jasno. Gleda odakle nama tolike trešnje i taman se sprema da započne istragu, kad Toma, opomenut Jovankinom sirenom, počinje tiho da se oglašava sa krova:

„Gde si, Joco, druže? Nigde te nema. Što si me napustio?“

Šapuće isprekidano. Ni mi ga ne čujemo najbolje. Naslanja se na laktove i proviruje sa krova, a onda ugleda tatu, koji se osvrće i traži odakle dolazi glas. Toma naglo ustaje. Vidimo mu celu siluetu. Ne pada mu na pamet da sačeka da ga tata bilo šta pita, već odmah počinje da se pravda.

„Skinuli smo cipele, majke mi! Bili smo jako pažljivi! Nijedan crep nije pukao. Nismo ni grane kidali. Sve trešnje su mi u majici i džepovima. Ponašali smo se kao da su naše. Veruj mi, tatice!“, čini mi se da mu glas već liči na plač.

Više ne mogu da izdržim. Iz mene provali smeh, nezaustavljiv. Jole i dalje zavija kao sirena, a ja jedva stojim. Suze mi natapaju obraze. Pa ovo je stvarno komedija! Doduše, samo za mene. Za dečake je prava tragedija.

Jedva nekako uspevam da ugasim Jovankinu sirenu.

„Silazi dole, magarčino jedna! Hoćeš da napraviš štetu, jado jadna, da pored ove nemaštine plaćam još i tuđe crepove! Siđi da tebi i tom odanom drugu prebrojim koske, majku vam nevaspitanu! Ulazite u kuću! Cmizdriš kad treba da jedeš supu, a bereš tuđe trešnje! Ako ti za njih kažem: ‘Poljubi pa ostavi’, kao za supu, šta ćeš onda? Pazi! Polako silazi! Neću pored svega još i u bolnicu da trčim! Da li je moguće? Prošle godine si se u mamu zakleo da to nikada više nećete raditi. Šta ćemo sada ako mama umre? Ko je kriv?“

Toma silazi. Kao bajagi prilazi ocu, a nikako da stigne do njega.

„Neće, tata. Ukrstio sam prste iza leđa. Onda zakletva ne važi. Ne boj se za mamu. Sigurno neće umreti.“

Tata besno ulazi u kuću da sve ispriča mami, a ja ne prestajem da se smejem.

U sred ove zbrke, izmorena važnim zadatkom, Jovanka iznenada zaspi na tvrdom betonu dvorišta. I to prvi put bez parčeta mokrog hleba umočenog u šećer. Obično ga nabije uz nepca, sisa ga i mulja po ustima dok ne utone u san. Mama zbog toga nije mirna. Jole već ima isturene zubiće od stalnog gurkanja hleba jezikom. Kako je najmlađa, svi smo je razmazili, pa od odvikavanja nema ništa. Svaki pokušaj završi se plačem.

A znate li šta je najvažnije? Mama i tata ipak ne odolevaju. Uzimaju po trešnju i hvale ih kako su slatke i sočne.

Gledam ih dok uživaju i odjednom, duboko u sebi, osetim toplinu. Kao da mi se duša smeška. Shvatam, sa nekom naročitom nežnošću, da su i oni nekada bili deca.

A ovoga puta niko, baš niko, ne dobija batine. Drugari se za svaki slučaj umuse, ali vidim da im je laknulo.

Mama se naginje prema tati i šapuće mu na uvo:

„Samo da znaš, sve će se po istom scenariju ponoviti i iduće godine. Ništa se ne bi promenilo ni da si ih malo opomenuo kaišem po zadnjici. Deca su to. Blago njima!“

Nikada ne slušamo mamu baš onoliko koliko bi ona želela. Ponekad se toliko zanese nekim poslom po kući, da čitav sat ili dva zaboravi da proviri sa kapije da proveri šta radimo na ulici. Takve prilike ne propuštamo.

Danas je kupila salo da istopi mast i napravi čvarke. To je veliki posao, pun seckanja, ceđenja i pranja, kojem kao da nema kraja. Po stolu rasprostire daske, noževe, šerpe i činije. Sa strane čeka presa kojom iz vrelih komadića istiskuje mast. Ti beli, drhtavi komadi sala pred našim očima nekim čudom postaju rumeni čvarci.

Za to vreme mi napolju kujemo đavolji plan. Na Bajin predlog pravimo kugle od blata koje zovemo topovi. Nabijamo ih na čvrste štapove i ostavljamo da se malo prosuše. Toma i Joca imaju praćke, a pored njih čeka uredno složena gomila kamenčića.  

Čekamo autobus broj 29, koji ovuda prolazi na putu prema Železničkoj stanici. Ne ide baš često, ali zadatak je zadatak. Kad smo već sve pripremili, nema odustajanja.

Mene jako peče koleno od pada na jutrošnjoj trci. Kad se puno pomeram, rana ponovo prokrvari, pa je brišem velikim listom biljke koju zovemo kišobran.

Ćutim. Svi smo danas pomalo heroji, pa moram da budem i ja.

Mlađe, koji još nisu sposobni za ozbiljne zadatke, postavljamo malo iza nas, da sve dobro vide i da mogu da nas oponašaju, a da nam ipak ne smetaju.

Vlada, kao najstariji i najodgovorniji, dežura na ivici žbunja i iščekuje vozilo. Čim se malo nakašlje, svi se podignemo, spremni za trk. A njega danas, baš kao u inat, stalno nešto golica u grlu.

Najzad se okreće prema nama i uzbuđeno šapuće:

„Evo ga! Ulazi u krivinu! Spremite se!“

Svi stežemo oružje.

„Sad!“

Iskačemo iz žbunja kao po komandi.

Praćke zafijuču, topovi od blata polete. Ciljamo prozore autobusa i, moram da kažem, prilično smo precizni. Nekoliko puta pogađamo pravo u staklo. Oko nogu nam se provlače mališani i gađaju točkove. Ne postižu mnogo, ali se i njihovi pogoci računaju.

Plemensko slavlje može da počne. Igramo izmišljeni pobednički ples, mašemo rukama i tabanamo o zemlju. Svako sebi pripisuje najbolji pogodak i na sav glas se hvali, očekujući da mu ostali potvrde junaštvo.

Usred slavlja primećujemo nešto zastrašujuće. Autobus se više ne kreće.

Stao je.

Vrata se otvaraju, iz njih iskače vozač i zavrće rukave na uniformi. Kreće da trči pravo prema nama.

Bežimo na sve strane. Raspršimo se kao prosuta voda. Više se ne zna ni ko je prvi potrčao ni kuda je nestao.

Vozač je brz i uporan. Čini mi se da usput i psuje, što nas dodatno plaši. Svaki put kad se osvrnem, on je sve bliže.

Spasavaju nas putnici iz autobusa. Čujemo ih kako negoduju i viču da će zbog njega zakasniti na voz. Vozač zastaje, dvoumi se, a onda ipak odustaje od potere i vraća se prema autobusu.

Odahnemo i počnemo da provirujemo iz svojih skrovišta.

Ali pre nego što uđe, vozač iznenada ugleda nekog drugog čoveka u uniformi koji kao da se pojavio niotkuda i dovikuje mu:

„Hvataj te dangube! Zovi miliciju! Sve ih treba odvesti u zatvor! Ne daj da ti pobegnu!“

Čovek u uniformi odmah pojuri ka nama.

Joj, koliki je i debeo!

Dok trči, sve se na njemu ljulja kao da mu svaki deo tela živi sopstveni život. Uniforma mu se zateže preko stomaka, ruke mu lete na sve strane, a lice mu je crveno od napora. Nije brz kao vozač, ali nama izgleda mnogo strašniji.

Odjednom nam više nije do junaštva. Bežimo koliko nas noge nose. Jurimo preko ulice, oko kuća, kroz dvorišta i između ograda. Guramo se, saplićemo, ali niko ne zastaje da pomogne. Samo se osvrćemo i gledamo da li nam je još za petama.

Jeste, ali polako počinje da zaostaje. Koraci su mu sve kraći, disanje sve glasnije, a lice mu dobija plavu nijansu.

Najzad staje. Naslanja ruke na kolena i pokušava da dođe do vazduha. Mi usporavamo tek kada smo na bezbednoj udaljenosti, okrećemo se i gledamo ga. Još malo stoji tako, zadihan, pa bezvoljno odmahne rukom i odlazi. Opasnost je prošla.

Tek što smo se koliko - toliko pribrali, iza sebe začujemo glasni smeh.

„Šta je, mišići? Mace vam pojele nogice? Ode junačko srce u pete! Hahaha!“

Okrećemo se. Glas nam je poznat. Toma prvi shvata.

„To je Smilja! Ona debela iz mog razreda.“

Smilja stoji kraj ograde i drži se za stomak od smeha. Sve vreme nas je gledala kako bežimo.

To je ona sa kojom je Toma delio ogromnu konzervu sira koju smo dobijali kao pomoć iz Amerike. Nismo je primali u društvo, jer sve što uradimo odmah nekome izda. 

„Ćuti!“ sikće Toma. „Još je tamo. Čuće te! Hoće da nas vodi u zatvor.“

Smilja se smeje još jače.

„Ma kakav zatvor! To je moj tata.“

Gledamo je nepoverljivo.

„Tvoj tata je milicajac?“

„Nije milicajac. Čisti ulice. Juče je dobio novu uniformu, pa ga niste poznali.“

Okrećemo se i gledamo prema ulici. Debeljko još stoji u daljini, oslonjen rukama o kolena, i hvata vazduh.

„Ne može on više da trči“, kaže Smilja. „Mnogo je buskast. Slobodno se vratite.“

Ipak, Smilji se ne može tek tako verovati.

„Zakuni se da nećeš da nas tužiš.“ nalaže Toma.

„Časna pionirska reč.“

„Zakuni se u majku.“

Smilja podiže ruku.

„Da mi odmah umre majka ako vas izdam! Mogu li sad da se igram sa vama?“

„Da nisi prekrstila prste?“

Smilja nam pokazuje obe šake.

„Evo, gledajte. Nisam. Da mi umre majka.“

 

Tako Smilja, časnom zakletvom i poštenim ponašanjem, postaje deo našeg društva i naših nestašluka.

Pored našeg dvorišta je ulaz u kafanu “Mali Đerdap”. Tu je omiljeno sastajalište “viđenijih” ljudi iz kraja, koji svakodnevno, kad vremenske prilike dozvoljavaju, diskutuju o važnim događajima. Sede u bašti kafane, poneki od njih imaju para da naruče pivo.  Na rasklimatanim stolicama i stolovima, ponekad pridržavanim da se ne bi raspali, sede Lika Jarac, Žika Čopavac, čika Jova Šutaja, Ika Morska Pena, Srender i mnoge druge bitne glave kraja. Jedino Jova Ludak podupire banderu kraj kafane, nikada ne sedi sa drugima. Lep je, naočit, tajanstven. Ne znamo da li živi sa nekim ili sam. Uveče ode, a ujutru se pojavi kraj bandere, uvek raspoložen, oran da popriča sa svima. Očigledno se ničim ozbiljno ne bavi. Pričaju da je on ustvari Johan, jer mu je mama Nemica,  da živi od njene penzije koja stiže iz Nemačke. Čujem da tata kaže mami da poneko iz kraja, našeg divnog Jovu naziva špijunom. Špijun je ono kad Nadira i ja ogovaramo Sibejetu, a njen brat Takir prisluškuje.  Ne razumem zašto su mu prišili tako ružan nadimak, ali mi deca ga obožavamo.

Jova deci uzvrača ljubav, uvek spreman da se našali sa nama. Mene i moju sestru Jovanku oslovljava sa “bela mi”, što mi prihvatamo jer nam zvuči lepo, iako pojma nemamo šta ustvari znači. Znamo da nas voli, to nam je jedino bitno. Jedan dan nam tiho,  kao senka prilazi i da niko ne čuje šapuće: ”Trčite kući da se spakujete, vodim vas na more u Marinkovu baru!” Jole i ja brbljivice, hvalimo se glasno deci da idemo na more. Vodi nas Jova. "Mogu i ja? Mogu Jovo ja, mene će moji roditelji sigurno sa tobom pustiti?!" "Može, idi pitajte, kažite u Marinkovu baru!" Gomila dece se razmili za čas po dvorištima, dok nas dve ulečemo izbezumljeno u kuću, zahtevamo od mame da nam spremi stvari. Požurujemo je, jer Jova može da ode sa drugom decom, a mi da ostanemo. Na kraju mama mora da izađe sa nama, zamoli ga da nam kaže da se šali, jer je mamino odbijanje da nas pakuje, propračeno bujicom suza. Slično prolaze i ostala deca, a mame sa smeškom kritikuju Jovu što diže uzbunu u našem dečijem svetu. On nas sakupi, objasni da zbog vremenskih nepogoda na moru, ne možemo danas da putujemo.

Ali zato sutradan, Jova dolazi sa zavojem na ruci,  prenemaže se kao da ga neizdrživo boli. “Šta ti se desilo?” tiskamo se oko njega i zabrinuto ispitujemo. On malo ćuti, pravi tužan izraz lica: “Noćas me ujela žaba, pa sam morao kod lekara. Ona ima strašne zube!” Starija deca se smeju, a mi mlađi jurimo kućama da izvestimo o Jovinoj tragediji. On je glavni za sva objašnjenja za nas decu. Nikom ne verujemo kao njemu.

Jednog dana krenu od roditelja do roditelja,  moli ih da nas puste da idemo sa njim u bioskop. Bio je to nama, većini, prvi takav izlazak. Bioskop se zove “Lekino brdo” i nalazi se u Grčića Milenka. Jova časti svu decu, kupuje im karte, dok mala deca ništa ne plačaju. Desetina dece iz sale su njegovi drugari. Trudim se da zapamtim naziv filma “Đavolov vrt”, jer je to prvi igrani film koji gledam. Ne dišem, zaboravljam gde sam. Zajedno sa prelepom glumicom se zaljubljujem u istog čoveka, uživam, baš mi je lepo. Čujem kako Toma kaže drugu Joci da su to sve iluzije, valjda je čuo od nekoga, a i stariji je, da ništa nije stvarno. Kako nije stvaran hrabri čovek, lep kao upisan.

Moja sestra Jovanka, najmlađa od sve dece, prekida tišinu, u nekom trenutku se obraća Jovi: “Piški mi se!” Ustaje Jole, skakuče s noge na nogu . Znam da je to siguran znak da će samo sve pustiti niz noge. Smejuljim se, a žao mi Jove. “Uh, šta sad da radimo?”, uzdiše on. Dok on smišlja rešenje, Jole čučnu ispred njega, popiški se ne skidajći gaćice. "Nisam mogla više da izdužim", pravda se kroz suze. Salom poteče rečica, ori se smeh, iako glavna junakinja neutešno jeca. Nekolicina starijih gundja. Zadovoljavaju glad za ovakvim provodom, ne žele da im neko, makar i dete, pokvari doživljaj.

Jova ih strogo pogleda: "Priroda uvek nadje put", poljubi nežno Joleta u glavu. 

Završava se junski, do kasno popodne, sunčan dan. Mi deca smo se već približili kućama, očekujući da padne mrak. Igramo piljke na stepenicama čika Jovine frizernice, koja se naslanja na kafanu i  jednim delom ulazi u naše dvorište. Dečaci, umiru od dasade. S  vremena na vreme razbiju kamenom košticu kajsije, očiste je, mljackaju nam pored uveta. Dragan mi obavezno nudi najveću, koja se beli. Uzmem, obožavam ih, šta me briga što se svi smejulje 

 

Čujemo kako čika Moša, jedini vlasnik kamiona koga ja poznajem, zato ubeđena da je neprocenjivo bogat, pokušava metalnom šipkom, kurblom čini mi se, da “upali” vozilo. Ostale komšije mu nesebično pomažu, pokušavaju da što energičnije okrenu šipku, zabodenu u neku rupu na prednjem delu kamiona.

Odjednom je zaglušujuća buka propraćena još glasnijim smehom: ”Ha-ha! Pazite šmoklje da slučajno ne pokrenete tu krntiju! Već odavno je trebalo da završi na starom gvožđu!” Bio je to ciničan komentar Save Mizare, razmaženog jedinca lokalnog kočijaša. Važi za glavnog kavgađiju u kraju, i po pričama starijih, svi sukobi uglavnom kreću od njega. 

Umišlja da je kauboj, obožava ih. Ima čizme sa mamuzama, jaknu od prevrnute kože sa dugim resama,  obavezno kaubojski šešir. Neka sestra mu živi negde u Americi. Na njegovu neprestanu kuknjavu je popustila, donela mu neke stvarčice koje su mu davale izgled kauboja. Nikada ni sa kim ne priča bez podsmeha, a imam utisak da baš ni nas decu ne voli.  Roditelji nas uče da ga se klonimo. Istrčali smo da bolje vidimo šta se dešava.

Oseća se napetost u vazduhu. Do malopređašnje savetovanje, opušteni razgovori trenutno prestaju. Ljudi se povlače malo dalje, iščekuju šta će se dogoditi.  “Ajde Savo, skloni se odavde. Pusti nas da popravimo paljenje”, čika Moša, skoro umilnim tonom mu se obrati.  “Ti ćeš da mi kažeš gde ću da stojim! Ja sam pet puta brži sa mojim konjima i kolima nego ti sa tvojom šklopocijom!” Kada  se svađa, dobija jarko crvenu boju lica, poput prezrelih trešanja, sa uokvirenim bledilom oko usana. Uobičajena slika koja nagoveštava oluju. Čika Moša ga ignoriše, znojav, nervozan, predano pokušava da popravi kamion. Sava mu priđe, ko bajagi i on gleda. Onda iznenada, kada niko ne očekuje, tresnu ga pesnicom svom snagom po leđima. Čika Moša skoči, uzvrati mu udarac pesnicom u lice. Začas poče tuča, a mi deca bež u dvorište da nas neko ne potkači. Oni hrabriji izviruju i prenose nam šta se dešava. Komšije pokušavaju da ih smire, ali mislim da Sava uživa zamišljajći da je glavni dasa u nekom filmu.

Kako je započeo kavgu, tako se sada iznenada izvukao,  počeo da trči ka svojoj kući u Šumatovačkoj ulici. Nakon par minuta se vraća na konju, sa velikim lancem u rukama. Ušetava u kafanu jašući životinju, traži čika Mošu, koji se umiva u WC-u. Preteći, iskežen, zjapi zlo iz smrtnutog lica,  dok kovitla lancem oko glave. Čoveka jeza da uhvati!

Odjednom, odnekud se pojavljuje šapka čika Milana, milicajca koji je zadužen za mir u našem kraju. On snažno duva u pištaljku, radio-stanicom poziva pojačanje. Oštar, snažan glas krupnog čuvara reda, zapara vazduh. “Silazi sa tog konja i izađi iz kafane! Veži ga za banderu. Neka neko trkne po njegove roditelje da preuzmu konja!”

Sava ćuti, manji od makovog zrna, poslušno izvršava naređenja. Već je bezbroj puta završavao u miliciji,  zna dobro šta mu je činiti. Nije nam ni splaslo uzbuđenje, a policijski auto već stiže. Ubacuju Savu u zadnji deo kola, a čika Mošu, posle komentara komšija, ostavljaju da popravi kamion.

Sad mi je postalo jasnije, zašto se ponekad jutrom, neko  od komšija pojavi sa zavojem na glavi. Kako Savu sutradan puste iz zatvora, on bez problema seda za sto sa društvom. Počinje priču kako je prespavao, da mu ništa nisu radili, samo im je glas bio malo oštriji. Svi ga prihvataju kao da se ništa nije desilo, sa nadom da neće više praviti gluposti. On ih odmerava ispod oka, nekako prepredeno, natanane svakog pojedinačno. Pada mi na pamet, nešto mi govori, da traži žrtvu za sledeći sukob.

Obaveza koju najmanje volim, a naravno, izvršavamo je bez pogovora, je kada nedeljom neko od nas dece ide u pekaru rano ujutru kod čika Ilije. San nam se još uvek lepi za kapke, mama loži vatru uz prigušen razgovor sa tatom, a mi mali nesrećnici pravo u radnju. Čika Ilijina pekara se nalazi na vrhu naše ulice ščučurena u preseku sa Ulicom Prvog maja, ili kako su već promenili naziv u Filip Filipović. Nedeljom izbacuju samo jednu peć, ako zakasnimo nema hleba za taj dan. Pored svega što kuva, uglavnom pravi i štrudlu sa makom,  mami još treba i da se bakče oko hleba.

Tu se uglavnom skupe svi ljudi iz kraja, strpljivo čekaju. Pomalo sanjivi, dignuti iz kreveta, poneki umotani preko pidžama u jakne i džempere, podjednako čupavi, jedva progovore po koju reč. U rukama su nam obavezno blokčići, u kojima pekar upisuje koji dan, koliko je neko uzeo hleba ili bureka. Ako si ispunio blokče, dobijaš od njega novo, a to platiš po sabiranju svih troškova za taj mesec. Tata, čim primi platu, prvo otrči kod čika Ilije da izmiri dugovanja. Tada nam obavezno kao poslasticu kupi i burek sa sirom, a meni prazan koji jedino volim. Jaoj, verujte mi, ima i ljudi koji sve plačaju odmah, gotovim parama. Svi ih gledamo sa divljenjem, a ja razmišljam, ko zna koliko su bogati. Obično nemaju decu,  hleb je od dve kile, a oni uzimaju pola, što u našem slučaju ni za Tomu ne bi bilo dosta.

Volim što čika Ilija nekada mojoj drugarici Nadiri da hleb bez upisivanja. Njih je devetoro, teško mogu sve da plate. Poštujemo ga zbog toga, jako je omiljen u kraju.

Masa se uskomeša kada nam predivan miris izvučenog hleba iz pečnice nadraži glad. Neko od radnika, ili žena našeg pekara, trče sa čistom, velikom  četkom, čiste drvene police na koje se izbacuje hleb. Zamagle se prozori, zbijemo se, svima nam toplo oko stomaka i srca. Prodaja kreće po redu, tek kad su sve vekne izbačene. Ja ih zovem u sebi bebice, jer su stvarno velike, rumene i debeljuškaste.

Oni otpozadi, preko veze pitaju da li će biti za sve. Plaše se da će žene i majke morati same da mese, što im oduzima dragoceno vreme.  Čika Ilija ih teši: "Polako, snaći ćemo se nekako, niko neće biti gladan!" Vraća mir spontano, polako, stvarno na kraju svi odlaze sa hlebom, uvijenim u beli pak papir, jer je vreo. Meni čika Ilija obmota jedan, pa drugi hleb posebno, jer su mi teški tako vrući. Imam utisak da nas decu Koraća posebno voli. Svima priča kako smo dobri, lepo vaspitani.

Obožavam malo skupljene, sužene oči ovog čoveka, koje se uvek smeše. Sa obe strane oka su kao istrcane sitne borice, koje se skupe kada se široko nasmeje. Ne pravi razliku izmedju ljudi, isti smešak svi dobijaju. Ako je neko u brzini zaboravio blokče, sa puno poverenja mu da hleb: "Upiši sam kad dodješ kući!" Trčimo po kraju, mi manji poskakujemo uz obavezno uh, uh, trudimo se da što pre stignemo kući. Kada otvorim vrata iz dvorišta, tata skače da uzme tovar iz mojih ruku, obavezno me poljubi: " Mila moja, vredna Libuša! Danas ćemo zahvaljujući tebi jesti ovaj prelepi hleb. Hvala ti dete moje!" Kako mi toplota sa hleba zagreje čitavo telo, dok tatine mile reči obraduju srce.

 Na sledećem uglu u našoj ulici je šusterska radnja čika Janeza. Nisam baš sigurna da možemo da kažemo radnja, jer je to ustvari sobica, u kojoj zbijeno, u neredu, sličnom brlogu, žive stvari i bića koja dišu. Čika Janez je poreklom Čeh, za mene jako interesantan čovek. Da li razume ili ne naš jezik, nisam nikada sigurna. Vrata njegovog "salona" su baš na ulici. U prolazu ga komšije obavezno pozdrave, i pitaju za zdravlje. On brže bolje potegne iz dežurne flaše sa pivom koja je na stolu, nešto promumla nerazgovetno, ali kako su ljudi navikli, dalje ne insistiraju. Sa njim živi sin, koga svi zovemo istim imenom kao oca, jer ga tako proziva i njegov tata. Ima oko desetak godina, povučen je, nikada se ne igra sa nama. Ako ga nešto ispitujemo, namerno, da mu čujemo glas, gleda u zemlju, kao da je potpuno sam. U zimsko vreme kada su vrata zatvorena a ja moram da odnesem cipele da se lupi blokej li nešto ušije, samo što se ne onesvestim od teškog mirisa nekog lepka. Razmišljam zabrinuto, kako to mališa podnosi, nikad nije bolestan. Redovan je u školi, čak nema ni loše ocene.

A na stolu, na toj maloj površini nereda, gomila po jedne ili dve cipele, pivo, lepak, krpa toliko izlepljena i prljava, kojom čika Janez kad jede slaninu, obavezno obriše usta. Stara čaša bez prvobitnog izgleda odavno, gomila malih i velikih eksera, nešto kao debela olovka, kojom se na donjoj strani cipele ili papuče piše da li je za pendžetiranje, ušivanje, ili nešto gde se samo majstor snalazi.

Obožavam da ga posmatram, dok na gvozdenom kalupu, koji drži na kolenima sa obavezno podmetnutom čistom salvetom da ne isprlja valjda pantalone, nožem sa pola  drške, pravi za mene predstavu dok čekam, mljacka na sav glas. Kako lepo iseće komadić hleba koji je na stolu kraj lepka, malo slaninu, pa sve zalije dugim gutljajem piva.

A sada dolazi za moje oči najlepši prizor u radnji. U svom tom nesnalaženju za nas ostale, najbolje se snalazi pevac kikirezac, koji prkosno, srčano,  šeta između cipela, kože, eksera i hrane. Čika Janez ga poljubi u glavicu, stavi u kljun malo hleba, mrvicu slanine sa tekstom punim miline. Ovaj se, opet, valjda iz zahvalnosti nasloni na gazdino rame za trenutak. Ako zanemariš veličinu petla, kreneš rukom da uzmeš nešto sa stola, tako te kljucne besno, da nekada malo pocuri krv. To je petlovom gazdi jako smešno, grohotom se zakašljava, nikad ga nisam videla  sa toliko života u sitnom telu.  Mislim, naravno u poverenju, da ga više voli od malog Janeza. Dok sve to posmatram, primečujem u njemu čoveka, vedrog, onog pravog sa osećanjima.

Ponekad dođe gospođa, mama sina, da ga izvede u šetnju i malo popričaju. Ima upadljivu, ofarbanu žutu kosu, jarko crvena usta i namazane nokte na rukama.  Čujem od starijih, da nije baš dobra žena ni majka, kad tako izgleda. Niko sa njom ne razgovara. Jednog dana je samo pokupila malog Janeza, odvela ga u mesto gde ona živi, niko ne zna gde. Nije ga više vračala.

Čika Janez odlazi negde u Vojvodinu, dovodi drugu ženu. Nju svi obožavamo. Nije baš svoja, kako su komšije pričale, a ko bi njima pa ugodio. Malo je kuvala ručak na smederevcu, malo brkala cipele po stolu. Obožava petla, a i on je nju prihvatio. Kada je srećna zbog nečega,izlazi na ulicu, ustima glasno imitira muziku nekog kola, igra sama, podvriskuje, vrti krpu visoko dignutu u ruci. Mi deca se skupimo, pomažemo u muzici, valjamo se od smeha. Čika Janez čuti, ne dira je, pravi se da je to normalno. Onda dođu roditelji, rasteraju nas po kućama, izgrde, sa lekcijom da to nije ni lepo ni pristojno.

Nekog dana, na našu žalost, više je nije bilo. Tata je pitao Janeza gde mu je žena, ne viđa je.  Objasnio mu je, ukoliko je tata dobro razumeo,  da ona vratanca iznad njegove glave na plafonu, koja vode na tavan gde spavaju, nikada nije savladala.  Plaši se, da će u nekom trenutku pasti, polomiti glavu. Vratio je roditeljima. I tako je život nastavio da teče.  Majstor je i dalje ljubio pernatog prijatelja, dok smo mi gledali u taj mali, neuredni svet, gde su cipele, lepak i komadići hleba bili dovoljni za jedan ceo život.

Danas je neko čudno vreme. Vrućina je, sparno, nebo puno raštrkanih, iscepkanih oblaka. Oseća se gustina vazduha, teška i lepljiva. Dvorište ćuti, pusto i zaboravljeno. Teta Dera, po ko zna koji put priča polako, usporeno da je izvadila kafu iz pržulje, pokrila krpom da se preznoji. Pored sopstvenog znoja koji me štipne tu i tamo na vratu, trpim i znojenje kafe.

Njih dve sede na terasi, pijuckaju omiljeni napitak, bez glasnog razgovora, skoro bez pokreta. Posmatram ih sa kuhinjskog prozora, podsečaju na duhove iz Nadirine priče. Tu su, ali kao da ih samo naslučujem, osećam nejasno, maglovito poput senki u sumraku. Ja sam bezvoljna, od posmatranja sopstvenog tela, izdvajam samo težinu, nemir u duši. Nemam želju da potražim, pozovem drugaricu ili druga. Ni oni se ne čuju sa ulice, kao obično. Sede u nekoj nevidljivoj hladovini, koja danas baš nikome nije prijatna. Čak su uobičajeni zvuci kraja zamrli, i ako je radni dan.

Sklad umorne okoline, tihim tonom prekida mama. Polako diže kecelju, briše mokro čelo. Posmatra Ducu, komšiju iz Cerske ulice, koji se nakrivljenim, na sve strane rasprostranim nogama, spušta ka Južnom bulevaru. "Jadničak, vidi kako se već od jutros napio! Nikad nisam pitala ima li nekoga sa kim živi! Greota je tako mlad,  propada, sigurno ništa ne radi kad je svaki dan pripit!" Ona i tetka Dara ga prate pogledom,  dok se ne spusti daleko, te ga izgubiše iz vida.

Dule je starosti oko trideset godina, mutan, čutljiv, sa svima pristojan i ljubazan. Voli i nas decu, nasmeši nam se ako baš nije, kako tata kaže uletvljen, pozdravi nas. Nekada ga počaste rakijom ili cigaretom, tada zablista, učuti se sasvim, uživa u sopstvenoj samoći usred gomile ljudi.

Prodoran vrisak sličan sireni, odjednom, bez ičijeg očekivanja zaljulja mir, zatitra vazduh, natera ljude na istrčavanje iz kuća i dvorišta. Trče izbezumljeno, bez glave, nemaju nikakva saznanja šta ih očekuje. Nasred ulice stoji starija, izbezumljena žena, pokazuje rukom ka betonskom uzdignuću pored "Putnikove" garaže za autobuse. To je iznad svetlarnika prve visoke zgrade u našem kraju, koga čini rupa dubine dva, tri metra, ničim zaštičena. Ponekad stariji ljudi tu sede i pričaju, a nama deci ne dozvoljavaju da pridjemo, jer ničim nije ogradjeno. Dole, pri dnu nema vrata, ili bilo kakvog otvora da se izadje odatle. Dva puta smo motkama spašavali mačke, koje su nepažnjom upale.

Usta žene su bleda, skoro bezbojna, stapaju se sa licem: "Tu se zaneo u nazad, i pao! Sve sam videla! Tu je pao. Potrčala sam, ali on je nestao. Ne smem da pridjem, da vidim. Ko zna, šta je! Možda nije živ, duboko je tu, mnogo duboko!" Žene iz kraja se uznemirile, pokušavaju da im pobliže opiše o čemu priča.   Radnik iz "Putnika" i čika Jova, tragom njene ispružene ruke, zaviruju u udubljenje, hvataju se za glavu. Govore da nema spasa, odmahivanjem ruku. Promenili su izraz lica, zajapurili se, čiki iz "Putnika" lice dobija fleke kao da ga neko polio mastilom. Usta mu podrhtavaju, mlad je, liči na dečaka, teško podnosi sve ovo. Mama i tetka Mileva shvataju o čemu se radi, trče kući, da skoro onesvešćenoj gospodji donesu čašu vode i šećer, ne bi li se primirila.

Čuje se pištaljka, trči čika Milan , milicajac našeg kraja, tera ljude unazad, a decu što dalje. Radio stanicom zove kolege i Hitnu pomoć. Objašnjava da ponesu nešto, čime mogu da ga izvuku na beton ispred garaže. Jovanka i ja utrčavamo u dvorište, drhtimo, plačemo na sav glas. Nikad nisam videla  mrtvog čoveka, a sad me je sama blizina te mogućnosti izbezumila. Pokušavam da skrenem Jovanki misli, kažem kroz suze da je pukla Lolina lopta. Ustvari sam nevešta, zna ona da se nešto strašno dešava.  Mama nas grli, ljubi u glavice, kaže možda je preživeo. Teši nas, ne gleda čisto, ne gleda nas u oči,  njene su pune suza.

Naravno, nije preživeo! Kako čika Jova kaže, neprirodan je položaj u kome leži, sigurno je polomio vrat. Jedna ruka, kao da je isčupana iz tela, ima lakat na drugoj strani. Žalost je obujmila svakog čoveka, ljude iz susednih ulica.  Čudan strah , tuga o kojoj se ne priča, samo vidljiva na licima, zavladali su krajem. Kroz dva dana, obučeni u tamniju garderobu, šta je ko imao, svi stariji odlaze na sahranu. Nabrale su žene iz bašta prelepo cveće, zajedno, sa puno umeća napravile velike vence. Nose ih muškarci spuštenih glava, utučeni.

Danima smo drugačiji, ne prepoznajem naše komšije. Nema smeha, ljudi nekoliko dana šapuću dok pričaju, strašna nesreća je jedina tema. Čuju se razne optužbe ko je kriv, polako, sa puno taktike, osudjuju se krivci. Izmišljaju razne radnje koje je trebalo preduzeti, da se ovo ne dogodi. Na kraju, dogadjaj polako pada u zaborav. Pokreće se akcija, podiže ograda oko udubljenja, ali  svi znamo, da to našeg Ducu neće vratiti. "Samo dok smo mi živi, živeće i on u našim sećanjima," kaže moja tetka Dara.   

Danas je subota, što znači da naše dvorište postaje čudnovato mesto - pretvara se u berbersku radnju na otvorenom, gde muškarci iz kraja dolaze da ih čika Bogdan "sredi" po svom ukusu.  On je priučeni muški frizer, tako pričaju muškarci, ali svi mu bez razmišljanja poveravaju glavu, oblikuje kosu kako on misli da treba. A on prema kosmatosti mušterije, koliko ja pratim sa prozora, uvek isti fazon. "Što kraće, da mi ne dolaziš za nedelju dana ponovo," smeška se i ostriže ih kao stado ovaca. Niko se ne buni, svi su zadovoljni, časte ga uvek neki dinar.

Ostali na našem rasklimatanom stolu ispred prozora, igraju domine kroz razgovor, prave se pametni, važni. Mama kuva kafu ukoliko ima, kaže da je gorka, nestalo joj šećera, pa ko hoće, hoće! Tata joj značajno namiguje, da niko ne primeti. Zavirujem u teglu gde obično stoji šećer, ima na dnu, samo za njih dvoje. Čekaju da tata primi platu.

Čika Branko viče ženu, tetka Daru: "Ajde babice, iznesi malo šećera, šta si se stisla. Ima ko pije sladju!" Tata ga pogleda, brkovi mu se šire u osmeh: "Oho, biće opet rata. Ustaša rešio da nam zasladi život. Ne sluti na dobro!" Ne razumem taj humor, ali znam da je oduvek jedan ustaša a moj tata četnik. Ostali se grohotom smeju, klimaju glavama: "Ajde Daro, spašavaj čast pobeđenom jadniku! Iznesi više taj šećer!" Teta Dara strčava sa terase, u šolji  šećer i kašika. Velika, jer malu nemaju, izvinjava se nekoliko puta!

"Tatko, ja sam gladan! Oću da se stropoštam od glada!" Čika Bogdanov sin Jakov ima četrnaest godina. Stalno je na terenu sa tatom, kako bi naučio zanat. Kad ode na selo, ostane malo duže, pokvari mu se govor. Priča slično kao onaj čika što nam krpi šerpe i lonce. Čika Bogdan ga čušnu po glavi: "Vodim te kao šegrta, ne da me brukaš kod ljudi! Malopre si pojeo dva parčeta pite što ti je baba spremala. Evo sad ćemo kući!" "Marija, namaži mu malo hleba i masti. Mislim da ima još dva paradajza što sam poneo danas za doručak,  a nisam pojeo! Nemoj Bogdane da ga udaraš po glavi, nije dobro. U razvoju je, zato je stalno gladan."

"Ma sad je celi dan jako ljutit!  Baba mu zvrdnula šamar, još ga sigurnosno peče," izbaci Jakov kao iz topa. "Joj, baš peče. Mama se tako naljutila, da mi je u uvetu zazvonilo. Da mi nije majka, svašta bi bilo!"

Gledam i ne verujem. Matorom čoveku od pedeset godina, majka udarila šamar. Nisam mogla sebi da dodjem. Još o tome priča kao da je to sasvim normalno. Ponekad, stvarno ništa ne razumem ove odrasle ljude.

Šta si zgrešio crni sine Bogdane", ispituje čika Milan "Sigurno nije nešto zanemarljivo kad je baba poludela!" Objašnjava čika Bogdan spetljano, pravda se pred svima, samo što mu suze ne krenuše: "Pokosila je svu travuljinu u dvorištu pa otišla na pijac. Rekla, dok se vrati da pokupim svo to đubre i izbacim iz dvorišta. Ja leg'o pa zaboravio. A šta ćeš, majka mi je. Rodila me, odgajala s mukom, a otkad je ona veštica ostavila dete i otišla, gaji i njega. Mnogo radi, a ima sedamdeset godina. Starost je to! Ne bih je tako, pa glavu da mi otkine!"

Slušam i razmišljam kako moja majka nikada ne odmara. Četvoro dece, stalno kuvaj, peri, spremaj  kuću, kontroliši ih šta rade na ulici. Nikad ne sedi besposlena. Retko sednu predveče ona i tata da odigraju partiju tablića.  Obožavam takve trenutke njihove bliskosti, dok se šale i smeju.

Kad vidi da imam kamenčiće, mama me izazove da sednemo na pod u kuhinji i namećemo se u igranju piljaka. Neverovatno je spretna, brza. Stvarno treba čuvati i voleti majke. Kako bi odrasli bez njih! Ali znam, sigurna sam, dok posmatram već oronulu kožu čika Bogdana, da ni mami, niti bilo kome ne bih dozvolila da me šamara sa pedeset godina. Nisam baš sigurna, ali mislim da stariji to zovu dostojanstvo.

Ne znam šta se dešava u našem dvorištu. Napunilo se komšijama, muškarcima, koji nešto mere, planiraju, najglasnijeg oslovljavaju sa Majstore! Kao da merkaju gde se u zemlji nalazi blago. Svako ima neki ašov, pijuk, lopatu... Tata je uzbuđen, trči od jednog do drugog, nešto se dogovaraju.  Mama se muva oko njih, ubaci po neku rečenicu, ali imam utisak da je pomalo izbegavaju. "Mama, šta se ovo dešava? Zašto počinju da kopaju?" "Čuti dete, počinjemo radove da uvedemo vodu  u kuhinju. Moli Boga da nekoliko dana ne pada kiša!"

Sad mi postaje jasno, zašto su njih dvoje toliko štedeli dva, tri meseca. Tata je dobio povečanje plate, mama manje mesa iznosi za bilo koji obrok. Ne bi me čudilo da prošetaju po ulicama i ukradu malo voća za nas. Više nema ni štrudle sa makom za nedeljni ručak.  Samo u bajkama! Utanjili smo sa hranom totalno u ime napretka.  Ovo je stvarno veliki zalogaj u životu naše porodice. Znam da samo čika Branko i teta Dara imaju vodu u kući.

Kopaju svi zajedno, složno, po rasporedu čika Majstora, koji tačno zna, šta gde treba da se uradi. Mama šapuće tetka Slavki da neće da ih odere, naplatiće samo koliko mora. Čika Dragan je jako zamahnuo čekićem da nešto zakuca, a čekić mu kliznu iz ruke i zabije mu se u šaku. Svi skaču, on jauče kao dete, jako ga boli ruka. Poplavela je šaka, malo krvi poteklo. Mama istrčava sa čistom krpom iz kuhinje, maže ruku rakijom, uvija je. Svi stoje, bulje u ćika Dragana. "Jel boli, jel te mnogo boli? Hoćeš da odemo do ambulante?" "Možda treba da primi neku inekciju", zabrinuta mama ga posmatra kao da je na samrti. "Ajde Marija, smiri se. Nije mi prvi put. Brzo to prođe, već me je bol malo minula. Daj jednu rakiju da isperem telo iznutra. To sigurno pomaže!" Kad su ostale komšije shvatile, da je bol protutnjala, počeli su da se šale sa njim. "Vidi se da ne radiš preterano, tako nespretan, smušen. Dete bi pogodilo žicu, a ne ruku! Gde su ti oči bile i refleksi!?" Smeju se u glas, klimanjem glave odobravaju jedan drugome. Meni je bilo žao čika Dragana. Pored povrede, još zbijaju šale da je nesposoban. Dok je tekla šala, nisu obratili pažnju na crno nebo, prošarano munjama. Odjednom kreće pljusak, jaka kiša, kao da je čula danas mamine reči. Smrklo se u sred bela dana, ja bežim u kuću. Čika Dragan počinje da se smeje, zafrkava ih da neko odozgo sve gleda, zna da mu treba odmor. Razbeže se po kućama: "Zovi Jovo kad ovo prestane, a tebi bude zgodno!"

Ali ko u inat padala je dva dana. Po dvorištu  iskopine pune vode i blata. Dalje ni makac. Tata se malo ljutio, jer je uzeo godišnji odmor. Treći dan evo Majstora i komšija u prosušeno dvorište. Sa puno elana, svom snagom navalili na radove. Nekoliko dana haosa a onda svečano puštanje vode iz česme.

Majstor daje zadatak čika Draganu, prvoborcu vodovoda, da prvi okrene slavinu, pusti vodu u kofu ispod. On se okrene ka mami: "Marija, skloni taj bokal, više ti neće trebati!" Poteče mlaz, slab doduše, ali pravo ispred svih nas. Majstor izađe u dvorište, tamo nešto muva, gunđa, zagleda u cevi, pojača mlaz svom snagom.

Mama ih posadi sve oko stola. Iznese rakiju, štrudlu, stavi kafu da se kuva. Nekome u šolju, nekome u čašu, ali svi zadovoljni. Toma prvi skoči, pusti vodu, ko bajagi pere ruke. Ja za njim brže bolje, kakav divan osećaj. Nema više idi u podrum da napuniš bokal.

Čika Dragan mljacka štrudlu, ne može da veruje da je prava, sa puno maka. Hvali mamu na sav glas. Bahato pruža čašu ka česmi da je napuni, ne pomera se sa stolice."E moj Jovane, ovo je pravi život. Ne mrdaš, a voda curi li curi... Neka vam je sa srećom i dugo da vas služi!"

Kada smo se uselili u stan u Đerdapskoj ulici, tata i mama plačaju kiriju baka Ljubici, koja je živela na terasi odmah s početka dvorišta. Pričaju svi stanari, da je pola kraja  pripadalo njoj i pokojnom mužu, koga je geler za vreme bombardovanja pogodio u grudi. Imali su pre rata kafanu, pekaru, frizersku radnju i sve stanove u dvorištu. Moji roditelji kažu da naplačuje vrlo malu kiriju, a tati overava potpisom da je primila za mesec koji je po redu. Nosi jednu knjižicu sa sobom, mama kaže da su to priznanice, pa od stana do stana. Ako neko nema pare trenutno, ne ljuti se. Još nama deci vadi iz đepa, iz papiriča, po kocku šećera.

Ne znam šta se posle desilo, ali odjednom je neko preduzeće Stambeno, počelo da nam naplaćuje kirije, koje su bile znatno veče. U kafani i frizerskoj radnji su počeli da rade neki drugi ljudi, a baka Ljubica više nije bila gazdarica. Mama kaže to je nacionalizacija koju sprovodi država. Mislim da to znači, koliko vidim, oduzimanje imovine od starih ljudi. Ona se ne ljuti.

Kada čika koji je naseljen u bivšoj pekari, počne da bere zrelu trešnju koja se naslanja na bakin krov, mi deca stojimo ispod,  čekamo da neku baci pored korpe. Delimo ih glasno, najavljujemo redosled, da se unapred zna čije je vlasništvo.

Završava se branje, u pletenoj košari puno rumenih plodova. Baka Ljubica sa korpom u rukama, od stana do stana, otprilike po broju članova svima nam podeli trešnje. Mi uvek dobijemo najviše, jer je u kući četvoro dece, a i roditelji uzmu po neku. Uvek joj se javim  sa "ljubim ruke", trknem do bakalnice ako joj nešto treba. Volim njenu blagost sa decom, iako nikada nije imala svoju, gleda nas kao da nas je ona rodila. Nikada ne viće, ne grdi nas.

Ponekad me tera da joj sednem u krilo, uzme češalj, pravi mi neku frizuricu. Priča kako ću jednog dana biti doktorka, pa ću i nju lečiti. Radosno se smejem, verujem joj da će se stvarno tako dogoditi.

Pre neki dan zove mamu i teta Daru na kafu kod nje. Nije imala običaj da se mnogo meša sa stanarima, ali kaže ima nešto važno da im saopšti. Naravno, ja mamu za ruku, da slučajno nešto ne propustim.  "Žene moje drage, ja rešila da se udam. Ne mogu više sama! Da bar imam decu, bilo bi mi lakše!" Ja zinula u čudu. Stara žena pa se udaje! Svašta! Mama i teta Dara zure u nju, kažu neka je sa srećom.

Tog trenutka, niko ne očekuje, otvaraju se vrata sobe, na njima deka sa štakom. Uljudno se javi i upozna sa svima, priča li priča. Sed je skroz, siv, ali ima lepe oči i velike brkove, žute od dima iz cigare koju ne vadi iz usta. Zove se deda Mihajlo. "Venčavamo se sledeće nedelje. Svi ste pozvani na veselje. Napraviću malo vanilice sa džemom i onaj moj sok od zove. Za muškarce domaća rakijica, neko pivo."

Auh, kako sam se iznenadila! Da li će imati venčanicu koja je samo za devojke. Čutim, čekam da ispitam mamu.

I stvarno dođe sledeća nedelja. Ljudi iz dvorišta doterani, mama uveče navila kosu. Celu noć spavala sa papilotnama na glavi. Zalizao se i tata, a mi obučeni kao anđelčići.

Mama, teta Dara i  teta Vida naterale muškarce da postave stolove, ko koji ima u kući, nasred dvorišta. Teško ih je sastaviti. Poneki se jedva drže na nesigurnim nogama. Žene donose tanjire, činijice raznih boja i materijala. Postavljaju ih u nekakvom, ko bajagi redu, krpama ih još malo glancaju do, kako mama kaže, visokog sjaja. Iz podruma, iz oribanog kazana, širi se primamljiv miris pasulja. Nadaleko se uvlači u nozdrve, mami slučajne prolaznike. Presipaju ih velikim kutlačama u dve šerpe, koje se puše. Muškarci ih nose,  postavljaju na sredinu stolova. Između  tanjira su kašike svakavih oblika i boja, ali neodoljivo deluju kao ukras u mojim očima. Nikad nisam videla toliko na jednom mestu. Kad nam zafali neka u kući, sačekamo da, ko je pri kraju jela završi, ustupi nam svoju.

Uveliko se skupljaju komšije iz okolnih dvorišta, moji drugari trčkaraju razdragano. Tomin i moj zadatak je, da ukoliko padne list ili neka buba sa trešnje, pažljivo, ne naslanjajući se na stolove, brzo sklonimo. Ponosni smo što učestvujemo u lepom događaju. Privučeni tolikim posluženjem, zanosnim mirisom sveže skuvanog jela, vanilicama na stolu u dva predivna tanjira na sprat, sa tačkicama, koje je baka Ljubica imala kao gazdarica, povećava se broj posetilaca.

Deca trče, obaveštavaju roditelje o veselju u našem dvorištu, koji hrle da utole radoznalost, podele razdraganost. Penjem se na terasu, ponašam se kao nekakva inspekcija, osmatram trpezu. Naprosto sam oduševljena takvom slikom. Sve blista, treperi kao svaka prava, pravcijata gozba!

Najzad se pojavljaju, ulaze u dvorište mladenci,  pravo iz opštine sa kumovima. Sijaju im oči, malo malo pa se poljube u obraz. Ljudi tapšu, svi čestitamo, poklanjamo po neku sitnicu. Ko šta ima! Nema venčanice, ali tu je nova haljina na cvetiće, bela košulja kod deda Mihajla. 

Teta Dara iznosi tranzistor, svira neko kolo. Pustila iz sve snage. Hvatamo se za ruke, igramo svi zajedno dužinom dvorišta. Komšije zaviruju, pitaju šta se dešava, ne čekaju odgovor, pravo u kolo. Čika Branko, največi veseljak, vrisne tu i tamo "ijuju!" Pravo narodno veselje. Dočekujemo kasno veče, dok se mladenci nisu premorili. Idu na spavanje.

Žive baš srećni, vidim ljubav među njima, nekoliko godina. Baka Ljubica ga pazi, tera da se presvuče ako se preznojio. Trudi se da ruča uvek u isto vreme. Naterala ga je da smanji duvan. Tata kaže da su se baš našli, prave srodne duše. Sve je sluša, ljubi joj ruku, obraz, gleda kao jedino blago koje poseduje.

A onda se deda Mihajlo razboleo i umro. Plakala sam, zavolela ga. Svojom tihom pričom sa ponekom mudrom izrekom,  mirom koji nosi u sebi, postao je neizbežan, brižni stanar našeg dvorišta.

Baka Ljubica se promenila u mojim očime. Kao da sam razumela njenu tugu, kiseo osmeh na dragim ustima. Nikada više nije vesela kao nekada. "E, moj Mihajlo...", uglavnom sve njene priče imaju isti početak, uz obavezno nameštanje kose ispod marame, koju mahinalno zateže na vratu.

Kakav jeziv, strašan dan sam preživela juče. Nikome nisam ispričala, dok me sećanje mući svaki minut, iako uporno probam da sve zaboravim.

Pored čika Dolića, tata ima i čika Ranka, druga iz zarobljeništva. On i žena žive nekoliko ulica od nas, tako da se prijatelji često viđaju. Kada sretnem nekoga od njih dvoje, obavezno kažem ljubim ruke, pristojna sam, vaspitana. Nemaju decu, žena mu je  slaba, bolešljiva, više u nekoj banji nego kod kuće.

Ponekad nam zafali novca pred platu, pa po nekom prečutnom dogovoru sa drugarom, tata napiše poruku za čika Ranka, koju Toma ili ja odnesemo da mu predamo. To je bio način da kaže da  stvarno on stoji iza pozajmice, a ne neko drugi. Opet, kad dobije platu, tata ode da mu vrati pare, popiju kafu, ispričaju se. Tada mu otac zahvali na učinjenoj usluzi. Odnos je poverljiv, blizak, sa puno poštovanja.

Juče se dogodio jedan od takvih dana. Toma je dobio temperaturu, pa je zadatak dodeljen meni. Nisam baš volela mnogo čika Ranka. Uvek mi se činio nekako čudan, nedokučiv za mene kao detetu. Brzo je izgovarao rečenice, šarao pri tome očima po okolini. Gledao kako se Ana i mama kreću dok nešto rade po kući. Bilo je to nekako drugačije, ne kao drugi muškarci koji dođu u goste. Taman posla da sam to rekla tati, dobila bih batine, zasigurno. Kroz prozor se već nazirao sumrak, pa mi roditelji kažu da požurim, da ne bih išla sama po mraku.

Nisam se plašila! Nikada nismo čuli da se u kraju nekom nešto loše desilo. Tata je naglašavao da je Beograd od sigurnijih gradova po tom pitanju u svetu.

Pokucala sam na vrata čika Rankovog stana, koji je bio uvučen u odnosu na druge u dvorištu, dalje od ulice. Ljubazno, sa smeškom mi otvara, ponudi mi staklenu bombonu, sa ukusom mentola. Čita šta je napisano na komadu papira, sa puno razumevanja progunđa da nije roditeljima lako da nas prehrane i izvedu na put. Ne razumem koji put, ali šta ja tu treba da se petljam kad se stariji izjašnjavaju o bilo čemu.

Odlazi u sobu, vrača se sa parama u ruci. Stavi ih na sto. "Ne uzimaj ih još, hoću da ti razmutim sirup od maline, da predahneš od hodanja. Uvek brzo ideš, sigurno si se umorila! Popi sok, pa polako!" Nisam se baš umorila sa šest godina,  puna sam snage, danima trčkaram po ulici. Ali sok od maline obožavam. Gucnem jednom, drugi put...

Odjednom nešto se desi u kraju, nestade struje. Uobičajena pojava! Totalni mrak! "Verovatno neki kvar, nemoj da se plašiš. Dođi sedi ovde na krevet pored mene. Brzo će oni to da poprave!" Povuče me za ruku, već sam na otomanu koji oduvek stoji u kuhinji.

Teši me, polako prebacuje ruku preko mog ramena. Obuzima me  stid, da li zato što me dotiče ili zato što sedim tako blizu. Nikad mi niko nije rekao da je to pogrešno, ali moje malo telo oseća. Druga ruka, ni sama ne znam kako, skliznu niz moju suknjicu sa unutrašnje strane.  U čudu sam, nije mi jasno šta se dešava. Pomisao na tatu, koji veruje drugu, mi nalaže da čutim, ne izneverim njegove lekcije o ponašanju devojčica. Nešto tu nije dobro, mota mi se po glavi. Ali on poznaje moju porodicu, neće biti nikakvih problema. Sve nas voli.

Osećam kako kao najgrublja turpija, prst dira moj pupak. On radi sa gvožđem, ruke su mu uvek ispucale, grube, pune malih ranica. Osećam da sad već malo kreće da mi bude neprijatno, noge mi podrhtavaju, vaspitanje me guši. Šta reči tatinom prijatelju a ne uvrediti ga.

Boli me kad me dira, pokušavam bez reči da izvučem njegovu ruku. Ona skliznu još niže. Šta hoće ovaj čovek od mene, mota mi se po glavi. Zar ne vidi da sam mala, da ništa ne razumem. Javlja mi se da je ovo nešto prljavo, nije dobro. Loše se osećam. Možda sam ja kriva, nešto sam pogrešila. Zašto tako glasno, isprekidano diše? Nije mu dobro. Da li je to zbog dodirivanja, ili treba nekog da pozovem od komšija!? Neprijatnost u meni raste, hladni trnci mi brzinom munje trče kroz telo.

U trenutku donesem odluku, skočim, izvučem se iz njegovog zagrljaja, uzmem u trku pare sa stola, istrčim napolje.

Trčim po mraku do Šumatovačke ulice, dvorišta u kome niko ne živi, zagušeno gomilom drveća smokve i guste trave. Bacam se u travu, plačem, jecam na sav glas. Urličem od bola koji me pritiska kroz celo telo. Osećam da je sve ovo strašno, nije ponašanje dobro prema  deci. Tresem se od straha i stida koji me izjeda, a ne znam zašto. Bila sam kao uvek ne glasna, tiha, nisam napravila ni pogrešan korak, a osećam se krivom.

To je ono što mi neda da dođem do vazduha. Zašto me izjeda krivica!? Kada si mali, sramota ti se ušunja u telo, misliš da si ko zna šta sve pokvario.  Nisam to ja! On nije dobar! Ponavljam da on nije dobar, nije dobar, polako se smirujem.

Ali šta sad! Kome da kažem. Ne smem tati. On mi možda neće verovati, možda kako je nagao, koliko me voli, uzme nož da se obračuna sa njim. Na pomisao da stanem ispred njih dvojice, hvata me jeza. Neću ni mami. Ona sve poverava mužu, a ovo će je možda jako uznemiriti. Najbolje nikome! Opasna je situacija.

I tako već drugi dan nosim tu bol u sebi, sa nadom da će se sve smiriti. Izbegavaću čika Ranka kad ga sretnem, neću ga pogledati u oči. Ako treba da se ide po pare, praviću se da mi nije dobro. Gurnuću prst u usta da povratim. Ostaviću porodici da se snalazi. Ne želim više nikada da ga sretnem!

 

Krajem tog bolnog, nemirnog dana, išunjam se i ponovo odlazim u dvorište među travu i voćke, gde sam juče tako tužno plakala. Tu sam preživljavala neprijatnost, nelagodu u stomaku, možda će tu i da nestane. Razmišljaću tako, da jednostavno ubedim sebe, da nije čika Ranko ništa loše mislio. On je odavno tatin prijatelj, znaju se tolike godine. Sednem potpuno mirna u travu, još je polegla od moje jučerašnje tragedije. Na razmaknutom, čistom delu, pojavi se zemlja.

Zagledam se u sitan rased iz koga u koloni izlaze mravi. Posmatram ih radoznalo, upijam njihov svet. Dva sićušna, nose ka rupici neke male delove trave, posvećeno, sa puno napora. Jednom ispadne, ogroman je to teret za te nogice koje se i ne vide. Rado bih mu pomogla, ali ne znam kako, da ih ne povredim. Ostali u koloni, uredno, idu ka novim ciljevima. Razmišljam, da li je njihov opstanak i borba, lakša od naše. Kome nose te travčice kao hranu, možda postelju?! Imaju li neku jako sitnu dečicu o kojima brinu. Deluju smireno i odgovorno, mora da ni njima život nije pesma. 

Možda imaju svoga čika Ranka koji pravi neke probleme. Toliko nejaki, sićušni, svako može da ih zgazi i odvede ih na neki njihov, drugi svet. Ne obaziru se na moj prst koji im se polako približava. Ne mare, do kraja posvećeni. Neću da ih plašim. Divni su.

Osećam kako me preplavljuje čudesan mir. Shvatam da od najsitnijeg, verovatno do krupnog slona, sve što je živo, ima neku svoju brigu. Pobeđuju, i nastavljaju dalje. Neću više da se sekiram i razmišljam da sam najnesrećnije dete na svetu!  

Tata se zaplače i priča mami kako je čika Ranko pao na ulici i umro. Osećem njihovu tugu, ćini mi se ogromna je. Plaču u glas, šmrču, brišu nos. I sama krećem da plačem. Ipak je on tatin prijatelj. Toliko puta nam je pozajmio pare, a i čovek je.

Kakva svečana atmosfera dan pre mog polaska u školu! Čika Jova ima pomalo na ulici, malo od otkinutog dela našeg dvorišta, ženski frizerski salon. Važi za jedan od najmodernijih u okolini.

Gomile žena, obično kad muževi dobiju plate, dolaze kod njega da stavljaju frizuru. Posmatram ih, kad nemam druga posla, kako izlaze iz radnje, podsećajući me sve do jedne na čika Janezovog petla. Zapahne me smrad kiseline koji se valja za njima, i gomila crvenih vratova. Sve su jednako podšišane, visoko uvijene kose, na male ili velike papilotne.

"Šta si radila danas Marija? Divna ti je frizura. Stvarno je Jova majstor svog zanata!" Stevina mama, tetka Slavka je radoznala. On ih prati do vrata, smejulji se onako debeljuškast, stomak mu se radosno leluja.

Šta bi radila, mislim se ja, znam odgovor unapred: "Rešila sam da stavim hladnu trajnu, duže ću biti mirna! Kaže mi muž, stavi onu što dugo traje, nećeš morati da uvijaš svako veče. Nije udobno da spavaš sa papilotnama na glavi!" Ista pitanja, isti odgovori!

Kad smo kod tetka Slavke, jednom sam posle odlaska u njihovu kuću, dobila batine od mame. Ona nas obično samo grdi, ali ovoga puta sam joj totalno uzburkala nerve, te je morala da se iskali na meni.

Mamina ljutnja uvek nosi boje. Nos se zabeli a obrazi crvene kao da je progutala celu ljutu papričicu. Poznavala sam taj izraz lica, nije da tada ne osećam strah. Utrčala sam u kuću zadihana, stala na sred kuhinje. Mama je nešto varjačom mešala u šerpi na šporetu. "Zamisli mama, kad god odem kod tetka Slavke, ona kuva pasulj. Ja mislim da oni ništa drugo ne jedu, nego uvek samo pasulj. Baš su nekako jadni!"

Nisam ni završila pripremljani tekst uz put dok sam se vračala, a prljava varjača je sevnula po mojoj guzi. Nije bilo dosta jednom, hajde još dva, tri puta. Jako me je zabolelo, peklo.

"Ti ćeš da ideš po tuđim kućama da dižeš poklopce, zaviruješ ljudima u šerpe! Da li se pitaš, imaju li para, zašto je to tako?! A uostalom, šta ti treba da se pitaš. Nismo te tako vaspitavali, ni tata ni ja. Sram te bilo! Videčeš tek šta će otac da ti kaže! Nema više igranja danas! Kod Jove na šišanje, pa pravo u kuću!"

Pokunjeno, crvenih očiju pođoh do frizerske radnje. Tamo su već čekale Dragica i Mira iz susednih ulica. Zagledam kako ih šiša. Svima nam pravi bubi  frizure. Prvo, sec, sec, makazama, onda mašinicom za brijanje po vratu. Izbacuje nas zavidnom brzinom, sve ličimo jedna na drugu. Mrzim kada me nepažnjom čupne mašinicom. Zaboli kao najkrvoločniji ujed komarca.

Vidim tatu kako ulazi u dvorište. Hvata me teška neizvesnost, da li se opet spremaju batine. Ostatak dana očekujem oluju u nastavcima. Sigurna sam, da ako me mama izda, tata će biti nemilosrdan. 

Ulazim u kuću, otac poskoči sa stolice, diže me u krilo: "Ma ko je tako lep za sutrašnji novi korak u životu?! Mileva, je li spremno ono što smo kupili za moju mezimicu? Libuša mora sutra da blista!"

Mama ne odgovara na pitanje, značjno klimnu glavom u pravcu oca, bez reči. "Bićeš najlepša tatina princeza kada te majka dotera!" Nežno me ljubi u obraz, tepa kao nikada do sada. Mislim da je pomalo tužan što se moje bezbrižno detinjstvo od sutra menja. Pamtim da uvek govori sa komšijama, da deca ulete u mašinu, i do penzije ih melju. 

Gledam ispod oka u mamu. Teška su pitanja u mojoj glavici: hoće, neće, hoće, neće...tako celo veče.

Tu i tamo me pogleda, čuti. Primečujem da je manje oštrine u  pogledu nego u toku dana. Brižno mi rukom sklanja pramen kose sa očiju. Prevuče mi rukom preko čela, kao da me smiruje.

Sad znam, skoro sam uverena da neće da me tuži.  Shvatila je da mi je lekcija bila dovoljna, savladala sam je na teži način, ali da se to više neće ponoviti. Zaspala sam mirna.

Mog tatu kao da je sramota da sedi sa komšijama iz kraja. On je bivši kraljev konjički oficir, i nekakao se teško uklapa u Titovo vreme. Sa svima se lepo pozdravi, poželi dobar dan, ali imam utisak da je to sve. Iako uđe u kafanu na poneku, kako takav izlet naziva, rađe je sam, ili sa nekim nepoznatim gostom. Nekako s prezirom posmatra najbliže komšije, iako kada nekom nešto zatreba, prvi je tu da pomogne. Ne zamera im što celo popodne tu provode, ali jeTomu počastio batinama kaišem, jer nikako ne sme   da se nasloni na ogradu kafane. Za tatu to predstavlja nedolično ponašenje dečaka, mora da bude kažnjen. Deca ne smeju tako da se ponašaju, da ne izrastu u problematične ljude. 

Ali  zato svakog prvog u mesecu, kada obično dobija platu, imamo pozorište u dvorištu. Još sa kapije se čuje njegova omiljena “A što ti je mila kćeri” uz neizbežne Cigane koji ga prate. Glavni dekor mu je na glavi nekakav slamnati šešir. Raširenih ruku pozdravlja mamu koja besno istrčava iz stana. Kako je ispričala teta Dari, nije ljuta što dovede muziku, izduva se malo, neka ga! Ali kad počne da proziva naglas ime druga Tita, cela pretrne. Da ga ne odvedu u zatvor, a mi nemamo od čega da živimo. Otkada ga je izgrdila da se ne seti da deci kupi voće, krasi ga fišek od novina ispod mišice,  iz kojeg visi nagnječen grozd.  Na sav glas  se pita: ”Odakle mu Užice? A i Veles je njegov? I Podgorici promeniše ime! Svašta mu je deda ostavio!”

Nekom prilikom smo dobili, mi deca,  mali samolepljivi poster druga Tita. Kako je to radostan događaj. Drug Tito, pa još samolepljiv!  Naravno da smo ga zalepili na zid pored naših kreveta. Tata ulazi u sobu razrogačenih očiju, bulji u naš ponos , besno skida sliku, cepka je u bezbroj komadića: ”Ko je ovog bandita stavio na zid?” Toma se pravda da smo se svi dogovorili. Nema milosti! Grdi nas glasno, maše rukama na sve strane, kao da smo ne znam šta uradili.

Preplakala sam pola noći. Obožavam druga Tita, kao i svi moji drugari. Nekada imam utisak da ga lično poznajem. U ovakvim trenucima svom snagom mrzim tatu. Za njega je samo čika Pera,  za koga uopšte ne znam ko je, bio pravi narodni vođa.

Kada mama i tata krenu da traže stare novine i stave ih na stolicu, znamo da se bliži zima. Naređuju nam, jednom po jednom, da se popnemo i stanemo na novine. Prožima nas uzbuđenje, jer sve preuzete akcije govore o kupovini novih cipela. Tata olovkom kruži oko stopala i pojačava sliku nekoliko puta. Kad završi, mama napiše Ljilja na dobijenom otisku  i seče oblik stopala makazama. Tako urade za Anu, Tomu i Joleta. Tata sa tim u đepu odlazi da nam kupi cipele na Trg lopova. Ne znam tačno gde je taj trg, ali često spominju Zvezdarski kraj. Iako zna da nema svrhe, zabrinuta mama mu obavezno napominje: ”Nemoj da im kupuješ mnogo veći broj, pokvariće deca noge!” “Znaš da moraju da izguraju u njima do proleća." "Neću valjda da im kupim manje. Ha, ha Mileva, pojma ti nemaš o ekonomiji." Naravno, dobijemo veće cipele, u koje naguramo novine da ne bi slušali zvuk papuča dok cipele udaraju u petu.

Mama je uvek nekako suzdržana u osećanjima, ogromna ljubav prema nama ogleda se u njenim očima. Retko nas ljubi, još ređe nam tepa, ali je uvek tu kad nam treba. Izađemo da se sankamo dok sneg gusto veje nošen jakom košavom. Kako ne posedujemo sopstvene sanke, uvek čekamo da se nekom priključimo. Presrećni smo ako Dragan, zvani Štrcko, izgubi volju za sankanjem zbog zime,  ostavi nam sanke bez da ga molimo. Kako se to retko dešava, a pomalo je i cicija, sankamo se, obavezno trčimo do vrha ulice da što više iskoristimo preostalo vreme.

Večeras sam sama na njegovim sankama. Spuštam se od ćoška Filipa Filipovića do Šumatovačke ulice gde me dočekuje razapeta mreža. Joj, dobijam brzinu na delu ulice gde je sam led. Malo sam prestravljena, skoro su svi otišli kućama, sama sam sa nekom decom koja su u gostima. Vidim, zaleđeni kanap sve bliže, a ne mogu da ukočim. Hvata me panika, sigurno ću se povrediti. Pružam ruku ka ukorenjenoj prepreci ne bih li se nekako zaustavila. Ali, silina je to! Proleti mi kroz rupu, mislim, dobro sam prošla. Hrabrim se, kad počeh da osećam jako peckanje i bol. Počinjem da plačem, zadignem rukav, prepadnem se crvenila odrane kože. Kao da me je neko ogulio, mislio da sam krompirić. Trčeći vraćam sanke Draganu, derem se na sav glas kroz naše dvorište, da bi tata istrčao da vidi šta se dešava.

Ulazimo u zagrejanu kuhinju, gde mama uveliko pokazuje brigu za svu decu.  Brzo skida mokre čarape i rukavice, da svakom detetu naizmenično protrlja ruke ili sleđena stopala. Jovankine noge su u rerni od šporeta u kom pucketa vatra, a bratovljeve u maminom krilu: ”Bože, kako ste se sledili! Ti si Tomo najstariji i trebalo je da ih uteraš u kuću! Joj, samo da se ne razbolite! Daj mi malo tvoje ručice da ih zagrejem!” Duva sad u Tomine šake i blago trlja. Ostavlja ih, sastavlja zabrinuto obrve, pita mene zašto plačem. Pokazujem joj tužnog lica, dok tata već vadi komovicu iz kredenca. Ježim se koliko to zalivanje rane boli. "Ne mrdaj! Mora radi dezinfekcije. Drži joj Mileva ruku, stalno mi izmiče! Hoćeš da ti iseku ruku!" Mama me grli, šapuće da se ne plašim, duva u stvorenu veliku modricu. 

Na šporetu neodoljivo mirišu, žute se prženice  vruče, pomalo reš, kraj kojih se izazivajući isparava toplo mleko. Zna majka da smo iznemogli i gladni. Cela kuća odiše njenom ljubavlju i pažnjom, oči joj u tim trenucima posebno svetle. Mešaju se toplota razbuktalog šporeta sa toplinom majčinske ljubavi. Spajaju se oko skromne, ukusne večere na stolu, oko kojeg prisno sede članovi porodice, baš debelo nagrađeni. Uljuljkuje nas toliko blagostanje i srećni odlazimo na spavanje.

Kod nas u kući nikad nije dosadno. Mama stalno nešto kuva ili mesi, kako bi prehranila veliku porodicu. I najveći luzionisti bi joj pozavideli na mašti kojom, kao čarobnim štapićem, izbacuje velike količine hrane uz minimalnu potrošnju para. Bliži se Nova godina, a to obavezno znači sarmu i štrudlu od maka. Ponekad kupi svinjsku glavu, obari je, baci u rernu na ribanac. Zapeče se hrskavo, podvarak od nje dobije specifičan ukus, a mesa  za tri dana. Na kraju tata nožem preseće glavu na dva dela, vadi mozak kašikom, svima nam podeli po malo. Kaže, da budemo pametniji!

Pre toga smo svi zajedno odlučili da okitimo jelku, koju je tata kupio na ćošku kod nekog seljaka. Mala je, ali unosi u kuću divan, osvežavajući miris, ukus zime i radosti.

Postavljamo u sobu drveno postolje koje je tata napravio za sve buduće jelke, uzbuđeno krećemo da ulepšavamo dom. Otac navlači svoje šlape, stavlja đozluke na oči, sav je važan. Na vrh drveta, kao domaćin kuće, stavlja šareni vrh, mama dodaje na grane ogromnog deda mraza. I jedno i drugo nam je doneo iz Zagreba prijatelj, koga su oslovljali sa gospodin Marković. Nemam pojma ni ko je on, niti ispitujem mamu. Ionako bi mi samo rekla, naš prijatelj.

Kad su najvažniji deo kičenja završili stariji, mi deca počinjemo razigrano, oprezno tražeći mesta, da kačimo bombone svih šara. Primećujem da ih je prošle godine bilo više. Ja sam uzela jednu, pojela kad niko nije video. Kako su ukusne! Sigurno su Jole i Debeli sakrili po neku, pa pojeli. Teško je stvarno odoleti lepoti tog blaženstva u ustima. Topi se polako, ispunjava svaki delić, kao da je za to stvorena, ne da stoji na nekoj jelki. Svi se odmićemo kako bi osmotrili izgled drveta, u smislu umetnosti. Tata nadahnuto premešta jednu crvenu bombonu na grančicu, bližu posmatračima.

A sad dolazi glavni deo. Jelka mora da bude ogrnuta snegom. Mama odnekud vadi vatu, svako od nas otkine po jedan delić, nađe svoje mesto, poseje sneg. Drvo počinje da deluje razigrano ovako preobučeno, mami zadivljene poglede nas, ukućana. Tako se radujemo svake godine, od kad ja pamtim.

Popodne je. Mama počinje da uvija meso u spremljene listove kupusa. Primećujem umor na njenom licu.

Nervozu joj povećava tata, koji je pripit od klekovače koju obožava, i neverovatno dosadan. Sedi za stolom, stalno nešto šapuće, što mamu itekako nervira. Sve više saginje glavu, trudi se da ga ignoriše. Ja ne čujem tačno šta priča, ali  čujem da spominje Dragana, te zaključujem da je ljubomoran na maminog prvog muža. Godinama ga je tražila, pa čak i kad je upoznala tatu, mislim da to njemu ne da mira.

Primećujem kako meso sve češće pada kraj lista kupusa na sto. Mama ga podiže nesigurnim pokretima, vraća u šerpu. Opominje tatu nekoliko puta da prekine sa pričom, ode na spavanje: ”Nastaviš li sa lupetanjem, ovo se neće dobro zavšiti!”

Tata se kezi, čudno, neuobičajeno, ne haje za majčina upozorenja. Kao da mu je cilj da je totalno izbaci iz ravnoteže. Mumla i dalje kroz zube, pokušava da je uhvati za ruku. Pitam ga nešto o njegovom poslu, ne bi li mu skrenula misli, omela ga u brundanju. Ništa. Mama izbegava dodir nekoliko puta spretnim izmicanjem ruke, a onda zakači tanjir sa listovima kupusa, koji se uz zveket rasprši po podu u desetine komada. U besu, van sebe, zgrabi teglicu ajvara koja je na stolu, pa tatu pravo u glavu. Leti poklopac sa teglice a ajvar pravi isprepletane šare na najbližem zidu.

Pretrnula sam. Očekujem izliv tatinog besa, nekontrolisanu viku. Znam da neće da udari mamu, jer to nikada nije uradio, ali svađa…

Češka se po glavi nekako snuždeno, uz tužan osmeh se obraća mami: ”Mora da smo dobili na sportskoj  prognozi kada si tako bahata. Nikada do sada se nisi rasipala hranom. Znači, nećemo imati salatu uz ručak!”

Uglavnom sam privržena mami, ne mogu da zamislim život bez nje, ali u ovom trenutku ne osećam nimalo ljubavi prema njoj. Beskrajno mi je žao oca. Onako povređen, deluje manji, nema na licu ljutnje, kao da je potpuno beznačajan. Snuždio se, prepliče prste na rukama, zagleda ih.

Nazirem suzu u maminom oku, kajanje. Sagnute glave, bez reči ili pogleda, odlazi u sobu. Tata polako podiže glavu, ustaje, ulazi u sobu za mamom: "Izvini Mileva, stvarno sam prekardašio!" Mama se zaplače, zagrli ga, kaže da će sve obrisati i oprati. Pipa tati čelo dali je povredjen. "Ma, ne sekiraj se Mileva, kordunaška tikvica je to!"

Nosim na spavanje kiselost u ustima, puštam suzicu ispod jorgana, kad niko ne vidi. Radost današnjeg dana je dobila lice tuge. Ne volim bilo kakav sukob medju mojim roditeljima.

Iako sam baš mala, vidim da  tata svakog jutra, u neko vreme ide  na Viline vode, kako on i mama spominju, na posao,  od naše kuće do tamo pešice. Ne znam da li nema prevoza, ili tako štede pare, jer uvek nešto vode računa o potrošnji. Ponekad prebrojavaju sitniš, ne bi li nas četvoro odgajali i nekako prehranili. 

Došla je zima, kada tati nije ni malo lako kretanje kroz zavejani grad. Ogroman sneg, vetar od koga se smrznu ruke, a lice dobija boju crvene šire. Tata ispod gunja stavlja novine koje svi skupljamo ćim stigne jesen. Kada tetka Dara i čika Branko stave pročitane novine ispred vrata, za potpalu, ja se prišunjam, uzmem par lista. Oni su najbogatiji u dvorištu, nemaju decu. Tata uvek tvrdi da smo mi mnogo bogatiji, baš zato što imaju nas četvoro. Teško to razumem kao bogatstvo, kad nas svaki dan hrane, kupuju cipele, odeću... Ali ako tata tako kaže, ja mu sve verujem.

Mama pomaže i zajedno obmotavaju oca kao u oklop, preko koga navlači gunj. Sad su na redu noge. Mi, deca trčkaramo oko njih zabrinuto, da ne ostane neki deo tela nepokriven. Toma nas zasmejava, prvo obazrivo, kao da se guši, krči nerazgovetno. U zlo doba, tata šušnu pri najmanjem pokretu kao razbucan paket, što već načetu atmosferu veselosti pogura ka dečijem usijanju. Toma od suzdržavanja, polako, stidljivo prdne, kao zaprepašćen okreće se oko sebe. Više nikakva sila ni pretnja ne može da nas zaustavi. Dok nas mama strelja strogošću, mrdanjem kažiprsta na sve strane, mi prsnemo u smeh, a Jole, onako mala, debeljuškasta, valja se po podu. Majka nas opominje da će tata zakasniti zbog nas, što mu se nikada nije desilo. Ipak je on kraljev narednik, naviknut na disciplinu, strogo pridržavanje pravila. Primećujem blagi osmeh na očevom licu, kao znak odobravanja našeg smeha.

Nikad, dok ga posmatram, ne mogu da zamislim da ima  povijena leđa. Na svim slikama je na konju, krut, pravilno razvijenog tela, gde se svaki delić drži položaja, bez namere da mrdne. Uspravan, ne žali se na bilo šta, sve podnosi čutke, dok ne poludi. Nekada zna da nas probudi u toku noći, pita čiji je red bio da mu očisti cipele!? Onaj, ko je zaboravio da skine sa spiska obavezu, ustaje bez reči, pod strogim pogledom gospodina narednika, koji obavezno nadgleda, čisti cipele. Meni najteže pada što posle uloženog truda, moram sapunom i ruke da operem. Ja sam nekad čula tu reč od Debelog, gunđala u sebi “pravi logor!”

Mama donosi neke čupave, oprane krpe, oblažu zajedno stopala preko zakrpljenih čarapa. Tatine cipele su plitke, uvek kad dođe sa posla vidimo da su mu noge smrznute i crvene. Tad jedino pomaže brzo skidanje čarapa, grejanje nogu u zagrejanoj rerni našeg zelenog šporeta. Mi jedini u kraju imamo zeleni šporet Tobi, što nas je na neki način izdvajalo od drugih porodica. Bila sam ponosna kad dođu Sibejeta, Dragan i Ledika, zapitkuju odakle takav šporet, dive se.

Tek kad bi se sasvim otkravio, tata seda da ruča. Uvek šapatom pita mamu, da li su deca dobila meso uz ručak, zadovoljan odgovorom, zablista kroz  smešak. Legne na krevet koji se nalazi u kuhinji. Kako znamo šta sledi,  mi deca se otimamo ko će da ga gazi po leđima, kako bi svaku koskicu odmorio. Pri tome vodimo računa da ne stanemo na samu ivicu kreveta, jer je madrac gvozdeni, lako se prevrne. Za to vreme, mama je već oprala čarape i krpe, stavila na konopac razvučen preko kuhinje da se suše, kako bi ujutru bile spremne za tatin sutrašnji odlazak na posao. 

U nekom trenutku vidimo mamu i tatu kako se raduju, čak su se i poljubili, što pred nama obično ne rade. Mama stavlja lonče za kafu na šporet, pita tatu: “Hoćemo danas pravu, zaslužili smo. Divka je za sutra!”  Ja, kao obično najradoznalija, pitam šta se to tako lepo desilo. “Tati je sutra rodjendan, a dobio je i premeštaj. Od ponedeljka ide na posao tu blizu, na Dušanovac, gde će stalno sretati stare komšije. A što je najbolje, deco moja, pripalo mu je mesto šefa magacina za celu fabriku, pa će imati malo veću platu! Slobodno mu sada čestitajte!”

Skačemo preko tate kao maloumni, a moja, uvek suzdržana mama, se baca preko nas. Kroz glavicu mi proleću leptirići sreće, raznih boja. Obožavam moje najdraže ljude, iako me ponekad nerviraju. Ne dam ih ni za šta na svetu! Niko, da ima gomilu para, ne može sebi da priušti ovoliko sreće, razmišljam, dok mi čitavo telo pevuši!

Vidim da mama od jutra na brzinu srkuće kafu sa tetka Darom, žuri na pijacu, stavlja ručak da se kuva, nekako je neuobičajeno uzrujana. Dok se ručak krčka na šporetu, mislim da miriše pasulj, ona je već počistila sobu i kuhinju, namestila krevete, obrisala prašinu, sela da popuši “Moravu”. Nema uvek cigarete, i kad sebi dozvoli takav luksuz, znamo da se nešto važno dešava. Zamišljena je, glasno, na dugačko izbacuje dim iz usta. To znači da misli, ne kontroliše način na koji puši. 

Danas, 1.septembar 1958. godine,  je za mene najuzbudljiviji dan od kada sam rodjena. Ne mogu da dočekam dogadjaj koji me raduje i plaši. Polazim u prvi razred osnovne škole. Mama mi predano, sa punom pažnjom oblači svečanu odeću koju je za mene pripremila. Od stare haljine koju ne nosi jer se ugojila, šije meni suknju do iznad kolena u glokne, što najviše volim. Vrtuckam se zadovoljna, srećna što imam pun krug, pa izgledam kao u balonu kad se jače zavrtim. Tetka Dara mi je kupila belu bluzicu kratkih rukava, koju mama uklapa sa, kao sneg belim dokolenicama, i plastičnim crvenim sandalama. Kao ukras na glavi mi se viori velika, bela mašna, koja preti da me svojom veličinom vine u visine. Na suknji preovladavaju crvene šare, tako da se osećam kao lutka u izlogu, okićena probranim, uklopljenim bojama.

Krećemo ka školi "Milica Pavlović" u Šumatovačkoj ulici, blizu naše kuće. Uz put susrećemo roditelje i mališane iz našeg kraja, uredne, doterane, sa pažljivo začešljanim kosama. Javljaju se roditelji jedan drugome, ali nekako zabrinuto, kao kad nas vode na pelcovanje. Čujem, kako mama šapuće tetka Slavki, da sam pre mesec dana naučila da izgovaram slovo "r". Vežbala me svaki dan,  ponavljala rrroda, dok sam ja uredno izgovarala loda. "Ne ladi mi jezik, nisam ja kliva!" Zabrinula se da će me deca dirati u školi da sam mutava. Jedan dan stvarno vidim rodu na krovu, utrčim uzbuđeno u kuću, i iz sve snage viknem "rrroda"! Mama me izljubi, zasijaju joj oči kao da će da zaplače. Baš ne razumem ove starije ljude. Vrlo važno kako izgovorim, svi shvate šta sam pričala.

Došli smo do dvorišta škole, krcatog decom i odraslima, gde baš nema puno žagora. Deci je uzbudjenje preseklo želju za igrom, a tu su i roditelji, koji budno prate , paze svaki pokret da se ne isprljamo pre vremena. Mene mama stalno opominje, jer sam pala kad sam se nespretno okrenula, pokušala da Nadiri i Lediki pokažem novu odeću. Kasnije nam roditelji kupuju teget kecelje a dečacima teget bluze. Za razliku od njihovih, jednostavnih, mi smo imale bele kragnice oko vrata. Baš smo ljupke, prave devojčice. Ceo razred odiše  teget bojom. Pošto mama i tata imaju četvoro dece, kecelje  u "Kluzu" dobijaju na kredit. Ne moraju odmah sve da plate. Ko god ima više dece od troje, dobija neke speijalne mogućnosti. Tako žene između sebe stalno pričaju.

U nekom trenutku izlaze učitelji, svrstavaju nas po dvoje u grupama, vode ka ulazu u zgradu. Ispunjavamo duge hodnike, gde nas dočekuje miris sveže ofarbanih dasaka na podu, koje blistaju. Zidovi su beli, čisti.  Roditelji idu pored nas sa strane, čutke, sa ponekim "pst" kao da smo u crkvi. Radolaznost me ubija, teglim vrat ne bi li ugledala moju učiteljicu. Jedino zapažam sa ledja, da je niska, malo punija.

Ulazimo u učionicu, sedamo sa parom u klupe, dok odrasli stoje ispred nas. Na sredini prostora je sto za učiteljicu, na kome je mala vaznica sa ružicom.  Pored vaznice je velika knjiga, predpostavljam Dnevnik u koji se beleže svi dečiji rezultati.

Prvi put mogu dobro da je vidim. Gleda nas uz blag osmeh, a iznad usana se pomalo nazire crno od poneke dlake. Oči su joj sjajne, žučkaste, izvire toplina iz njih.  Kaže da se zove Ana Pjevalica,  da nije videla lepše odeljenje, da će nas voditi do četvrtog razreda. Obučena je svečano, lepše od moje mame. Uredni su joj nokti, ruke bele, ne ogrubele. Povremeno digne bucmaste ruke dok priča, ja pretrnem da ne sruši vaznu. U glavi mi je da će možda da zapeva, nisam povezala da joj je to prezime. Tražim uznemireno pogledom mamu medju ljudima, vidim viri pozadi. Tu je!

Odjednom se moja učiteljica nešto glasno nasmeja dok je pričala. Radostan smeh ispuni svako uvo, razbi najmanju napetost.  Proleti mi  kroz glavu kako je dobra i blaga. Njeno opuštanje pokrene roditelje, koji veselo kreću da čavrljaju. Vazduh je ispunjen svečanim govorom dok pokušava da pogleda u lice svakoga od nas. Neće sa njom biti nikakvih problema. Tako sam poželela da urežem u večno sečanje sliku početka mog školovanja, kroz dobrog, blagonaklonog andjela toplih očiju, još toplijeg osmeha.  Rešila sam na brzinu, duboko u stomaku, da budem poslušna, uzorna učenica.

Danas je 15. januar 1958. godine. Ležim u krevetu, pokušavam da otvorim oči. Nešto se čudno dešava, mama nikako da stane,  poigrava ispred mene, mutna slika je zaklanja. Dižem pogled prema stvarima oko nje, beže iz mog vidokruga.  Napinjem se da vidim jasno, ali onda mi je muka, povrača mi se. Čujem kako zabrinutim glasom kaže tati kako mi je visoka temperatura, nervira je što doktor već nije došao.

Ništa nisam čula kako i zašto, silueta čoveka u belom mantilu stoji pored mog kreveta: "Hajde dušice, pridigni se malo da mogu da te poslušam, pogledam šta ćemo sa tom nevaljalom temperaturom. Ispruži ruke prema meni da vidim prstiće!" Nešto ga razumem, nešto ne, šapuće, fin je. Mama utrčava kad ja ne uspevam da ispratim zahteve čika doktora, pomaže mi da skinem gornji deo pidžame. Prislanja mi nešto hladno na ledja, diši ovako, diši onako, izmuči me živu. Zagleda mi šake, gleda osip ispod ruke. "Gospodjo Korać, mala ima šarlah. Jako je zarazna bolest, moraćemo da obesimo zabranu prilaska na vrata, za lica koja ovde ne žive. To će trajati sledeće tri nedelje. Ako primetite neke promene, odmah zovite. Nešto su još šuškali u kuhinji, čujem vrata iz dvorišta se otvaraju, on odlazi. 

"Jaoj Jovo, koliko će izgubiti iz škole. A lako je njemu da kaže zovite. Imali smo sreće da je govornica na uglu bila ispravna, ali je često pokvarena. Nekad neko isčupa telefon, pa mora da se čeka dok ne poprave.  Uh, baš nam sad ovo nije trebalo! Kad hoću da telefoniram od komšinice Zore, njen dvojnik priča po dva sata!"

Tata mi prilazi, spusti usta na čelo, poljubi me. "Ne sekiraj se Marija toliko oko škole. Pametna je devojčica, sve će stići. Samo da ona meni prezdravi. Ako nema telefona, za ne daj Bože, trčaću do ambulante. Nije daleko! Mislim da joj je od natopljene krpe, spala malo temperatura."

Prolaze dva dana, a trečeg se čuje glas ispred vrata: "Marija, molim te izadji, da te pitam nešto!" Prepoznajem ga, ali je suviše lepo da je to ona.  Mama izlazi, čini mi se dugo je nema. Ulazi nasmejana, vedrih očiju, sa papirnatom kesom u rukama. "Došla ti je učiteljica, donela malo limuna da unosiš vitamin Ce, i par pomorandži. Čula je da imaš šarlah, pa došla da pripomogne da što pre ozdraviš. Puno te pozdravlja. Želi da sve bude u redu."

Kako sam se raznežila! Ništa ne govorim, a par suzica mi skliznuše niz lice. Stvarno sam srećno dete. Pripala sam razredu koji vodi anđeo. Mila moja učiteljica Ana. Znala sam da me nikada neće zaboraviti. Želim, jako želim, da se što pre vratim u školu zbog nje i drugara kojih sam se uželela. Vrzma mi se po glavi kako je naš drug Nikola dobio učitelja, koji čupa dečake za uvo i kosu. "E, moj Nikola. Prišunjaj se i udji kod naše Ane! Nikada nikoga nije povukla za kosu! I kad nas grdi, samo sastavi obrve, a osmeh ne ume da istera sa lica. Možda je tako rođena!"

Svi se radujemo kada  sneg zablista na krovu i ulici, kao bela košulja razapeta na konopcu da se suši.  Svetluca, škripi pod nogama, nosi onaj poznati miris zime, vedar i oštar. Naravno, pričamo tako među nama, mi, deca, dok stariji brundaju protiv nadošle zime koja ih parališe u svemu, mraza koji steže prste i dušu. 

Spuštamo se sankama niz našu ulicu Đerdapsku, dok oni manje lenji odlaze do Crvenog krsta. Niz Jovana Rajića svom brzinom, onda malo trče pešice Cerskom, pa nastavljaju niz Đerdapsku. Debeli, Jole i ja nemamo sanke, pa čekamo ko će da nas pozove da se spuštamo sa njima. Ako ne iz prijateljstva, bar iz sažaljenja.

Toma je već stariji, pa kad mladići iz kraja naprave bob sa gomilom njih nakačenih, Toma se baci preko svih. Onaj prvi ima sličuge i upravlja, dok ostali viču iz sveg grla i prepadaju nas, mlađe. Jedino naša ulica pri dnu, pored kafane ima razapetu mrežu. Štiti nas od odlaska na Južni bulevar, kojim prolazi autobus  29,  vozi ljude do Železničke stanice.

Večeras su neki dečaci iz okolnih ulica, koje ja ne poznajem, pri spuštanju teškim, gvozdenim sankama, udarili kalpiš bobu preko koga je bio Toma. Kalpiš je jak, neočekivani udarac otpozadi koji promeni pravac kretanja udarenima.  Bob je svom snagom tresnuo u banderu smeštenu sa strane ulice.  Toma ih je sve preleteo, sa pola glave okrznuo jako banderu, dobio čvorugu na čelu, polomio pola prednjeg zuba. Skupili su se oko njega, teraju ga da zeva, dok mu curi krv. Moj bata, heroj, malo pljucka, jaukne ko mačence, ali  hrabri druge da to nije ništa, ponovo kreće sa sankanjem.

Mi deca smo dosadni mami i tati. Popeli smo im se na vrh glave. Stalno smo tužni, kukamo što nemamo sanke. Uveče sačekamo kada  se Dragan smrzne, ukoče mu se noge i ruke, onda nam ostavi sanke koje su najbrže u kraju. Ima mnogo stariju sestru i brata, koji mu je sopstvenim rukama, bez ičije pomoći napravio sanke.

Jole i ja trčimo do vrha ulice da ne gubimo na vremenu, spuštamo se, skidam kapu. Iako mi je davno sa butina skliznuo lastiš koji drži dugačke čarape, ništa ne podižem. Vručina mi je od tolikih aktivnosti. Osećam se kao filmska zvezda, zamišljam da sam jako važna, jer mi se u brzini viori kosa kao na filmskom platnu. Kada ne uspevam da pokrenem prste na rukama a na nožnim osećam mraz, kažem Joletu da vratimo sanke, idemo.

Mama  sa vrata počinje da jauče, skida sa nas brzinom ptice u letu skorenu odeću. Kuhinjom se širi prijatni miris prženog šećera. Miriše na slatkiš, draži nam noseve. Mama naliva vodu u lonče, voda vri, stvara se šerbet koji Toma posle svakog sankanja pije u velikim količinama. Ja baš nisam veliki ljubitelj ovog providnog pića. Više volim kad imamo mleko umesto vode. Gura Jovankine noge u rernu od šporeta, moje stavlja u krilo, mota ih u ćebence. Duva nam u ruke, tata pripomaže. Na kosi poneka lula zaledjena, a kad mama iznenađeno pita okud to, tvrdimo kako je napolju u nekom trenutku bilo jako vruče, pa smo skinuli kape. Toma, iaoko mu je usna otekla i poplavela, čelo dobilo podstanara, uopšte ne kuka. Pravi partizan! "Zašto niste ranije ušli? Danas je baš jako hladno."   "Da imamo sanke ne bi čekali Štrcka da uđe u kuću i ostavi nam svoje. Njemu je brat napravio sam, najbrže su u kraju. Samo mi jadnici nemamo sanke, svi nas sažaljevaju!" Toma gundja kroz povređena usta, dok izgleda pomalo i smešno sa čvorugom na licu.

Sutradan je subota, ne radi se. Tata je u podrumu, stalno nešto cepka, lupka, nismo ga videli u kući od jutros. "Izlazi Jovo, razbolećeš se dole! Nacepkao si dosta drva za potpalu, ima i za sutra!" Tata pozove mamu da siđe u podrum, nešto se domunđavaju, šapuću, vidim da mama odobrava klimanjem glave, hvali ga naglas: "Bravo, biće to super. Spretan si ti, uspećeš u tome, verujem u tebe. Samo da ih skinemo sa vrata!"

Nedelja, pre podne. Preko noći napadao novi sneg, sipamo vodu, tapkamo lopatama, gazimo jako nogama da napravimo stazu. Stariji gunđaju, jer se klizaju, nije im zgodno da idu do bakalnice. Čika Branko odlazi sa velikom šerpom do Ćirinog tate, ne znam mu ime, da kupi kiseli kupus. On drži u podrumu ogromna dva bureta, naslaže velike količine kupusa,  svi kupujemo od njega. Uvek nam dospe u flašu malo rasola, kaže da je to jako zdravo. Vrača se čika Branko niz ulicu, nizbrdica se već zaledila od naše vode. Oklizne se a dva kupusa, dva kotrljajuća, žuta dukata, poleteše svaki na svoju stranu. Čika Branko sedi nemočno na ledu, a mi deca se smejemo kao u cirkusu, trčimo da uhvatimo glavice. Gleda nas ispod oka, da li da nas grdi ili da nam zahvali. Prećutao je, digao se i sa šerpom u rukama pravo kod tetka Dare, žene. Vratio se za neki minut, smeška se, u ruku svakom detetu stavi po kocku šećera.

Taman je utihnuo zahuktali, glasni smeh, kad izlazi moj tata sa novim sankama. Nosi ih pažljivo, kao da su od zlata, naše, samo naše,  spušta ih ispred Jovanke i mene: "Evo, da mi više ne zapevate i kukate! Sankajte se do uveče, ne morate ni od koga da tražite!"

Drugari se okupili, gledaju zadivljeno, mama ponosno stoji na kapiji, nije joj hladno samo u šlafroku, odaje priznanje suprugu. Vidim ja malo se sanke nakrivile na stranu, ali želim da ne vidim dobro. Ja se zaletela, sela napred, debeljuškasta seka iza mene. Gurni malo nogama, mrdaj tela unapred, ni makac. Tata se naslanja na Joletova ledja, uz "srećno", pogura svom snagom. Iznenada sanke opet postaju drvca za potpalu, a nas dve, tras na sneg, skoro golim guzama. Čuje se glasan, a potom prigušeni smeh, koji stoji kao pretnja na izlasku iz grla dece. Zadrhti vazduh oko nas u neizvesnosti, pritajenoj provali podsmeha. Mama prekida za trenutak neuobičajeni mir, ulazi u dvorište kao da nije ništa primetila.

 Jole i ja se gledamo, zaplakale bi što opet nemamo sanke, suze u očima, ali žao nam tate. On gleda, proučava gomilicu kao da priziva čudo, mumla, ništa ga ne razumemo. Ispod oka pogleda u svoju decu, neprijatno mu.

Prolazi lagano čika Ika, oštrooki, snima situaciju: " E, moj Jovo, treba biti majstor za tako nešto. Ne ume baš svako!" Tata duboko uzdahnu,  a zatim, kao grom iz vedra neba, provali mu se iz grudi glasan smeh: "Iko, ako ne probaš, nikad nećeš znati!" Kako je krenuo gromoglasni, olakšavajući smeh našeg tate, Jole i ja smo krenule za njim, da bi ga smešale glasnim jecajima. Tako pomešani nisu ličili ni na šta. Izgledali su kao ogromna mešavina radosti i tuge. "Dečija posla", vedro komentariše tata, prilazi  komšiji, prijateljski ga zagrli, sagne se, skuplja ostatke propalog izuma.

Moja majka je izuzetno čista i uredna domačica. Pored toliko dece, nas četvoro, plus komšijska deca, uvek neko trči, viče, sapliće se, a mama , mama nikad ne stane. Pere, kuva, krpi, pegla, pa opet ispočetka. Volim da posmatram kad u čarape zavuče drvenu pečurku, rastegli čarapu, i tako je krpi. Nekako nesvesno bulji, izbaci jezik kao da ga gricka, a čarapa odjednom dobija oblik nove. Sposobna je za sve moja mama.

Najgori joj je  dan za veliki veš. 

U podrumu, niz stepenice, preko puta našeg stana je ogroman bakarni kazan, gde svi stanari po dogovoru iskuvavaju, peru veliki veš. Mama ponese prašak Plavi radion, novine i poneku daščicu za ispod kazana, veš začas počinje da vri. Stvori se u prostoriji težak miris praška i tkanine, koji meni ne prija, mučno mi je u stomaku, dok  mami klize kapi znoja sa čela.  Pri kazanu  je  zajednička, ogromna varjača, kojom povremeno  promešaju krevetninu. Kada čaršavi postanu beli, sa česme koja je srećom blizu kazana, mama  crevom sipa hladnu, čistu vodu za ispiranje. Čini mi se  bez prestanka ispire veš, prosipa vodu, sipa novu, ko zna koliko puta tako. Na kraju napravi vešplav da veš dobije svežinu i belji izgled. Onda ide štirak, da bi se posteljina lakše peglala, čuvala od velikog prljanja.

Dok sve to uradi padne od umora. Ostavi ga u našem loncu, tetka Dara skuva kafu, njih dve je piju u miru, kako bi majka došla do daha. Ako tata ili Toma nisu kod kuće, sama nosi isceđen veš do vrha stepeništa, pravo pod konopce da ga prostre. Jako se zadiše, uzdiše, ostane bez snage, a meni srce drhti dok sve to posmatram. Dužinom celog dvorišta se prostiru konopci za sušenje sa zapetim motkama, kojima se podupiru da ih niko u prolazu ne dodiruje, a i brže se suše na visini. Sve je to za nju ogroman napor, unosi joj nervozu,  ne gleda bistro kao obično.  Kada to radi, otprilike svake druge nedelje, dan unapred skuva paradajz ili ampir čorbu, sa strane puno sira i paradajza, da imamo za ručak.

Pošto smo brojna porodica, za pranje postoji garderoba koju takodje treba češće prati. Nemamo baš puno toga za presvlaku, što majci pravi problem,   iziskuje  često pranje. Garderobu po boji prvo potapa u korito koje stoji u dvorištu na dve hoklice, sipa prašak, sačeka malo. Kad primeti da je prljavština ofarbala vodu, kreće udaranje prakljačom po vešu. Prakljača je drvena daska od nekog tvrdog drveta sa manjim neravninama, koje lakše skidaju prljavštinu. Mamina je tridesetak santimetara, da bi lakše udarala, a postoje i veće. Ako dodje Toma ili njegov drug, mama ih uposli da oni malo lupaju, dok ona ide dalje. Opranu garderobu ispire, potapa u prašak tamniji veš, stalno u krug dok joj se ne učini da je sve čisto. Opet prostiranje, kačenje drvenim štipaljkama, čekanje da se sve osuši.

Taj dan nije više ni za šta. Sedne na krevet, tata i mi deca joj masiramo ledja, ljubakamo je svaki čas. Nežni smo, dajemo joj do znanja da smo svesni šta sve radi, da bi mi izgledali čisto i uredno.

Kasnije smo nabavili valovitu dasku za ribanje od drveta, koju mama nasloni na korito, trlja veš po poprečnim izbočinama, tako joj je mnogo lakše, može da sedi dok to radi. Ja sam malo naučila od nje tehniku, pa pomažem kad ne moram da učim. Razmišljam, kako  život domaćice nije neko specijalno zadovoljstvo. Više volim kad ona i tata prekrštenih nogu sednu za sto, kartama igraju tablić. Mami zasuze oči od smeha, tata pokušava da je prevari,  a oko njih prijatan miris kafe. To jeste  idila iz mog ugla, miran smiraj dana, a ne ovoliki umor.

Žao mi je što jedna žena u liku moje majke radi hiljadu poslova, pored toga što odgaja četvoro dece.

Kako su nam cipele pronašle smeštaj ispod kreveta u kuhinji, gde spavaju mama i tata, treba ih ponekad izvaditi, pod srediti i sve što ide uz put. Vratiti cipele nazad kao složene parove. Kada majka spomene da treba da se sagne i očisti nagomilanu prašinu, tragove blata pod krevetom, nudim se velikodušno da to radim mesto nje. Zna ona da ću se dobrovoljno javiti, kao obično. Volim kad joj se oči zacakle dok me posmatra, srećna je, voli me.

Radim to polako, s puno pažnje da je ne razočaram. Danas sam specijalno raspoložena. Dva dana pljušti letnja kiša, što obavezno nosi blato na obući.

Ne govorim na sav glas, ali ovaj napor znači skriveni strah za mene. Ponekad, dok pažljivo izvrčem svaku cipelu, odjednom izleti mala buba švaba, od koje dobijam neizbežan napad. Ništa i nikoga na svetu ne mrzim kao njih. Krećem da vrištim, bežim glavom bez obzira. Mama dotrčava, već zna šta je po sredi: "Pa prskala sam pre mesec dana. Stvarno treba zatvoriti kako znamo taj kafanski prozor pored našeg. Otrovaću se zbog tih neodgovornih ljudi!" Videli smo, da uveče, ogromne bubetine iz kafane koja je pored našeg dvorišta, izlaze kroz taj prozor.

Počinju pripreme za ponovno uništavanje odvratnih napasti. Mama skuva neki čorbuljak, rano odlazi na pijacu. Donosi gomilu sira, paradajz, slaninicu. Ujutru izlazimo pravo za sto koji stoji star i jadan ispod prozora. Tu naređa sve što nam je potrebno za taj dan. Opominje nas da uzmemo iz stana šta hoćemo. Ceo dan, do uveče, deca ne mogu ni da provire u taj zatvoreni prostor.

Mama vezuje maramu oko usta i nosa, uzima staru flit pumpu, sipa neki otrov u nju, stupa u akciju. Vrata stana i prozori su zatvoreni. Samo čujemo kako metalna ručica na pumpi škripuće, napred, nazad, napred, nazad...izleće preznojena, crvenih očiju, kao jedini, usamljeni borac protiv neprijatelja. Plakala bih da se i meni zacrvene oči, da vidi da nije sama, da je neizmerno volim. Uvek mi je veliki teret na duši, dok je posmatram u nezahvalnoj, najgoroj borbi za svoje najmilije.

Uveče, kad se tata vrati sa posla, zajedno sve prebrišu, provetre prostorije. Tada dozvole i nama, klincima, da možemo da uđemo u stan. Trudim se da zaboravim što pre, kako je sve to teško za mamu da radi, a za nas decu samo i  da posmatramo. Ne razumem u čemu je razlika. U staroj kućici na Dušanovcu, nismo uopšte imali bube. Poneka, koja ušeta iz dvorišta je nekako prirodna, nikada mi nije smetala. Neke sam ćak hvatala rukom, izbacivala u travu. Ovde lepši, prostraniji stan, a napadi ovog gmizećeg neprijatelja bez pobede sa naše strane. Nekako mi se sve čini naopačke. Kada porastem, živeću sa mužem i decom u nekom kućerku gde ne postoje buba švabe, obećavam sebi tiho da me niko ne čuje.

U našem kraju se skoro svaki dan dešava nešto zanimljivo. Jednom, ili dva puta nedeljno, kroz ulice prolazi čovek sa otrcanom torbom u kojoj svašta nosi. Dere se na sav glas: "Ajde domaćice izlazite, krpim šerpe i lonce i kišobrani! Ko sad ne iziđe, neću se više vračam! Nemam vreme da gubim! Čeka me gomile domaćica, a kući šestorica gladni dece! Ako nemaš da platiš, ću te čekam neki dan. Nije mi krava na nogi stala!" Mi deca trčimo za njim, gledamo šta će da uradi danas da zaradi neki dinar.

Istrčava moja majka, zove ga da svrati u dvorište: "Hajde dođi, crko mi lonac u kome pravim sarmu. Velika je šerpetina, a i rupa nije mala. Ko zna koliko će to da košta!?"

Više se mama dogovara sama sa sobom, nego sa majstorom. Sigurno se presabrala, pa  joj se situacija čini napetom. Čovek stavlja šerpu u krilo, gleda sa svih strana, gore, dole, stalno hukče: "Au, kolika rupaaaa! Će bome da košta! Ne mogu, tu me seci", pokazuje preko stomaka, "ne može bez dvajs dinara. Treba ona moja deca danas da jedu! Onaj ostariji celo prase bi izjeo da mu dam. Može ili  ne, pa da odoh dalje!" "Ajde za petnaest, ja imam četvoro dece. Treba napuniti toliku šerpu." "Dobro, će ti učinim, ali ne kazuj okolo. Svi će traže popusteno! A i lepa si žena. Ima u kući neko pivo? Ožednio od vručinu!" "Kakvo pivo! Nismo mi bogati! Donesi mu Ljiljo u šoljici iz podruma hladnu vodu!"

Pijucka vodu, kreće da vadi alat iz torbe. Uzima nešto crveno, kaže da je to kalaj, jako skup, pali ga, čeka da se rastopi. Gleda mamu pravo u oči, sastavlja obrve iznad nosa: "Skoro je skuplji od zlato. Nemoj da deca uzmedu parče!" Kad kreće da curi, stavlja na rupu s unutrašnje, pa spoljašne strane. Malo sačeka, vadi neko drvo koje liči na nož, sa širokim sečivom, ravnja zakrpe sa svih strana. Pravilno ih je izravnjao, glatke su kao i površina same šerpe. Malo duva u svoj rad, da se što pre ohladi. Tako se i stegne. Sve to meni ima najgori smrad na svetu, ali se ne bih pomerila, makar da povračam. Gde moji drugari, tu i ja. Jeste da me uznemirava glasno mljackanje Andrije, koji je umazan do obrva od masti debelo namazane na komadini hleba. Cakli mu se na ustima, zadovoljno srkuće paradajz u drugoj ruci. On je inače iz Cerske ulice, ne znam šta traži u mom dvorištu! Samo mi je otvorio apetit. Odjednom mi se jede nešto slatko. U trenutku utrčavam u kuću, sečem i sama komad hleba, malo debeo malo tanak, brzina je to, vadim lonac iz kredenca u kome stoji mast, mažem po hlebu. Od slasti osećam vodicu na ustima, zahvatam šakom priličnu količinu šećera iz čase, polivam preko masti. Zagrizem, krckam, glasno se sladim, nema lepšeg kolača za mene. 

Pogledam mamu, vidim da je zadovoljna. Odlazi u kuću, donosi pare, daje mu i pohvali ga kako je majstorski to završio. 

Sad on sav važan drži govor: "Tri dana da stoji, pa peri, da ti se deca ne truju. Opasno je kažedu po život, ali šta ćeš, nema drugo!" "Hej, zemljak, dođi kod mene preko puta. Pukla mi žica na kišobran!" Proviruje tetka Mica, on se brže pakuje, rukuje sa mamom, a mi svi za njim da vidimo šta će tamo da radi. Žuri, kao da će tatka Micin kišobran da pobegne. Uvek je užurban bez razloga. Valjda tako potvrdjuje koliko je vredan.

Mislim da u našoj kući nije postojala ni jedna šerpa koja nije krpljena, kojoj majstor spretan za zakrpe nije vratio život.

Negde s proleća, kad počne da greje sunce jače, ljudi kao da ožive, izlaze na ulice, gamižu poput mrava.Tata je primio platu, onda Jole i ja dobijamo posebnu čast da idemo sa roditeljima na Kalenić guvno. Kad god to izgovori, smeje se, izaziva mamu, koja ga izgrdi: "Jovo, to je pijaca, kakvo guvno! Sto puta sam ti rekla da decu ne učiš pogrešno. Ne slušajte ga, namerno mene sekira!" Smejemo se i mi, jer  znamo da tata stvarno to radi iz inata, uživa u maminoj reakciji.  Ne znam šta je tu toliko smešno, ali on crče od smeha. Gleducka mamu malo zaljubljeno ispod oka, da li joj se usta iskrive kad je ljuta. Tek tada kreće da je zadirkuje, da ne treba da se šlogira zbog takve gluposti. 

"Čudan je kada ga uhvate lujke, ama baš čudan," mama pokušava da nam objasni, više gunđa, a nas dve ništa ne razumemo. Možda su to neke igre za starije.

Kad smo krenuli da se provlačimo kroz tezge, kupujemo krompir, ja primetim žena stavila na zemlju nekoliko malih, plastičnih torbica za devojčice. Zaletim se,  oči mi zasijaju, šćepam crvenu, gledam mamu molećivo, ona se složi da nam kupi. Ja skakučem oko žene kojoj su ostale još dve torbice. Jole plače, hoće i ona crvenu, a ostale su samo dve plave.

"Ne može Jovanka, nema! Ljilja je prva uzela, a ti ako nećeš, dobro, idemo dalje! I bolje je da znate koja je čija, nego da se svađate kao uvek!" Kupi jabuke, meni stavi dve u torbicu da nosim ponosno, Joletu jednu. Zna mama da ja volim da izigravam stariju sestru, uvek to poštuje. 

Kad su završili sa kupovinom povrća, krećemo na obod pijace, gde seljaci izlažu kokoške za prodaju. Ovaj deo mi izaziva tugu. Ali, baš vidno menjam raspoloženje. Jadnice su po dve vezane za one tanke nožice, ne mogu da se pomere, samo otvaraju i zatvaraju okice. Baš me uvek rastuže ovakve scene. Mama i tata birkaju, opipavaju šta je ispod perja. Ja bežim ka česmi, perem ruke po stoti put, ne mogu da ih gledam. Znam da će živeti samo dok ne stignu u naše dvorište, već bih plakala na sav glas.

"Ajde deco, idemo! Kupili smo za dva, tri dana hrane, treba to vuči do kuće!" Nosi u ruci vezane koke, malo on malo mama. Trčkaram ispred njih, da ne bi videla kako se batrgaju, pokušavaju da se oslobode.

Stižemo do našeg dvorišta, kad vidim Toma naslonjen na ogradu kafane. Uplašim se, znam da će sada naići žestoka oluja. Toma se nekako glupavo, sa otvorenim ustima izbuljio u komšije koje sede u bašti, ne primećuje nas. Pogledam tatu, stiska vilicu, brada mu podrhtava, besno gleda u sina.

"Šta ti radiš tu? Koliko puta sam rekao da to nije prikladno mesto za dečaka! Polazi unutra! Toliko poštuješ očevu reč?! Pitam se šta će od tebe na kraju ispasti!" Sve je žešči, teže diše a jače viče, što je siguran znak da je baš ljut. Pomalo i guta reči, pa mi se učini da uopšte ne diše. 

Toma kreće da plače, zna šta sleduje. Skakuće ipred nas, dok mama očima pokazuje tati da ga poštedi.

"Neće više dete je", šapuće oduvek slaba na jedinca sina. Sekira se, stalno je nešto bolešljiv.

Tata ga  dobro nagrdi, otera u sobu, zabrani izlazak za taj dan. Dobro je prošao. Pogledam ga, srećan je, pokazuje da je guza ostala netaknuta, bez kaiša.

Tata uzima koku za noge, vrti je jako u krug. Jednom sam pitala mamu zašto to uvek radi. "Ne treba toliko da razmišljaš o svemu. Ako već pitaš, tako je ošamuti, ne oseća ništa dok umire." Moji drugari i ja vrištimo, bežimo do kapije, jer je tata onako ljutit nešto zabrljao kod klanja jadnice. Trčala je po dvorištu bez glave još neko vreme, a onda se smirila.

Nekada stvarno mislim da su odrasli nemilosrdni. Ali, ne razmišljam kako bi mi drugačije jeli meso. Meso jeste životinja. I polutke od svinjskih glava koje mama zimi peče na podvarku, su takodje trčale po nekom blatu. Ali volim kad tata uzme nož, bocka spretno po glavi, vadi meso nama, deci, po redu. Slatko je koliko tu ustvari ima skrivenog mesa. Baš treba da si posebno vešt da to isčeprkaš. 

Htela sam da protestvujem, ne jedem pilav tog dana, ali glad je pobedila. Kad je već nema, svejedno je. Što je najgore, bila je sveža i preukusna. Mama se smešila dok sam glockala kokine prstiće.

Postoji vreme u našem skromnom stanu, kad mi deca čutimo i pravimo se da nas nema. Kako tata radi u fabrici "Pupin" koja se bavi proizvodnjom radio aparata, nagrađeni smo da uvek imamo jedan u kući. Tata priča da uzima na kredit, odnosno odbijaju mu od plate dok ne isplati. Bili smo od retkih koji su to "čudo" koje priča i peva iz neke kutije imali u kući. Ne, što smo neka gospoda, već zbog tatinog radnog mesta. Međutim kada uveče vidimo da tata uporno vrti dugmiće na njemu, lupka ga šakama sa strane, znamo da stiže važna vest iz naše najdraže stvari u kući. Krči, šušti, posle petog udarca, čujemo govor dobro poznat:

"Ovde Vašington, Glas Amerike! Toliko i toliko je sati! Govori vam Grga Zlatoper!"

Uvod, najava našeg ponašanja kao da smo nemi. Tata naslanja uvo na aparat, prepričava mami šta ovaj čika priča. Jako su mi smešni u takvoj pozi, jer vidim da mamu to baš mnogo ne zanima. Ponavlja za tatom bez prestanka Hladni rat, o Bože Bože! Baš se neobično ponašaju dok ovu ludoriju slušaju. Ne smem da pitam, ali rado bih - pa gde postoji Topli rat, kad tamo neki ljudi ginu? Nekada mi tata deluje kao da je sa nekog drugog sveta. Ne čujem od mojih drugara da njihovi roditelji ikada pričaju o Hladnom ratu. Potraje ovo dugačko, toliko se oduži, da mi zevnemo i odemo da spavamo. Neka oni slušaju, nije to za decu!

Ali zato nedeljom uveče u osam sati počinje, humoristički program, Veselo veče. "Dobro veče, dobro veče, neka program sad poteče. Spremili smo za vas..." Hej ova pesmica najavljuje ono što diže do pravog veselja mnoge porodice. Slušamo svi zajedno, valjamo se od smeha. Obično dolazi inspektor u preduzeće, otkriva neke nepravilnosti, a igra ga Mija Aleksić. Glavni šef, koga igra Miodrag Petrović Čkalja, zamuckuje, petlja, laže, izmišlja kako da se izvuče, dovodi nas do urnebesnog smeha, donose nam nezaboravnu zabavu pred spavanje.  Tata se smeje do suza, mama trese glavom, kaže: "E, budale..."Svi smo zajedno, osećamo povezanost kroz šale, tresu se zidovi od smeha! Čak i Jole koja ništa ne razume se smeje, jer se mi kikoćemo. Želi da bude deo vesele družine. Baš je prekrasno ovakvo vrcavo veče, zahvalna sam glumcima što unose radost u naše domove. Niko ne spominje rat!

Ali sutradan nagla promena opšteg raspoloženja u kući. Mi, deca, šmrkčemo sakriveni da nas otac ne vidi. Dolazi jedan čovek, daje tati pare, odnosi deo nas, života na koji smo navikli, odnosi naš radio aparat. Jedino se mama smejulji, ništa se ne sekira. "Hej, šta vam je! Izašao je novi model, lepši i kvalitetniji od ovog. A zaradili smo i neki dinar!"

Stvarno, za dva dana stiže neko čudo duže, više, sija od čistoće. Skupljamo se oko njega, pipkamo ga, zagledamo, pomeramo stanice da ga isprobamo. Zaboravili smo onaj stari. Tužna sam, znam da će tata za dva, tri meseca i ovaj prodati, jer naravno,  izlazi novi tip radio aparata, sa mogućnostima koje do sada nisu imali. Nema veze, dok traje, traje samo za nas. I tako, u beskraj...

Na današnji dan se dešava događaj koji će donekle obeležiti moj život za sva vremena. Sigurno ću mojoj deci pričati ponosno, iz srca, sa podrhtavanjem u glasu,  kako imaju izuzetnu majku.

Nije svako počastvovan da sa puno poštovanja, uz prigodan govor učiteljice, u prvom razredu bude izabran da učestvuje u specijalnoj priredbi. Razlog radosne svečanosti je rodjendan meni najdražeg čoveka, voljenog druga Tita, Dan Mladosti! Iz svih prvih razreda u školi izabrane smo samo Milena i ja. Ućiteljica Ana mi je čestitala pred celim razredom, poljubila me: "Nadam se da si dorasla zadatku, da nas nećeš obrukati! Spretna si, brza, kao i Milena iz susednog odeljenja. Ajde deco, jednim aplauzom poželimo našoj Ljilji, uspešno učestvovanje u izuzetno važnom prazniku, prazniku vas mladih, i celog našeg naroda!"

Preznojila sam se u trenutku, isprsila se, zbunila, od treme sam pomislila na čas da je možda bilo bolje da je to neko drugi. Velika je odgovornost preda mnom.

Nisam kao obično saćekala drugare da idemo zajedno prema kući. Trčim, bolje reći letim kao vihor, što mama uvek govori, do kuće, pokušavam da stvorim u glavi slike kako lično ja predajem štafetu drugu Titu. Kroz glavu mi lete reči pesmice "Pionir sam tim se dičim...", nameštam crvenu maramu, ispravljam je da ne bude zarozana kao svaki dan. Ovo nije običan dan!

Ulećem u kuću crvena u licu, roditelji bulje u mene zabezeknuti. Nije im jasno šta može da toliko uzbudi tatinu ljubimicu. "Šta je crno dete, šta ti se desilo? Sedi na krevet, predahni, odmori se. Nije dobro da tako trčiš, torba ti je teška u ruci! Ima vremena, ispričaćeš nam!" Mama je brižna kao uvek, tata me miluje po kosici. Svili se oko mene, a ja ne mogu da dođem do vazduha. "Kažite dragička", jedva promrljah kroz isprekidano disanje. Gledaju se značajno, u glas kao hor čujem znak da mogu da krenem sa pričom. "Dragička!"

Danas se desilo nešto predivno u školi. Da, lepo je, bićete ponosni na mene kao nikada. Milena, znate je ona mala sa plavom kosom, u razredu do našeg i ja, smo izabrane iz svih prvih razreda da učestvujemo na stadionu za rodjendan našeg Tita! Svaki dan će dolaziti autobus po nas i vračati nazad!"

Mama razvuče usta u stidljiv osmeh, gleda zabrinuto u tatu. A tata, tata pocrveni u licu do pucanja, jabučica u grlu šeta gore dole bez prestanka, oči se suzile u crtice, počinje da bljuje vatru: "Šta si upravo rekla!?", šišti kroz usta kao zmija otrovnica, "Gde ćeš da ideš svaki dan? Nećeš Boga mi, dok sam ja živ! Taj bandit je sad počeo i decu da nam otima. Nije mu dosta što pola mesta u zemlji nosi njegovo ime, kao da mu je lično nasledstvo, krenuo je po kućama! Da nisi to više spomenula. Skidaj tu maramu sa vrata, nervira me!"

Osećam kako mi nekontrolisano kreću suze, čini mi se pod podrhtava pod mojim nogama. Mama se snadje, umiljatim glasom se obraća tati: "Nemoj Jovo tako, polako! Praviš detetu probleme u školi. Mogu i tebe da pozovu na razgovor!" Gleda me značajno, namiguje, stavlja prst na usta da čutim. Tata skače, izlazi u dvorište, šeta kao poludeo! On samo zna za nekog njegovog čika Peru, kralja kod koga je bio u vojsci. Mrzim ga! Drug Tito se borio za našu zemlju, bio je ranjen. Čak i njegov pas! Oterao je Nemce iz naše zemlje! Doneo nam je slobodu!

Mama mi šapuće na uvo: "Ma dogovoriću se sa njim. Znaš koliko te voli. Pristaće. Operi ruke, pojedi nešto, ne sekiraj se!" Obožavam mamu a tatu ne volim uopšte. I druga Tita obožavam!

Legla sam u krevet, celu noć sanjala kako mi tata otima maramu, ja je nosim, bežim kroz neku šumu, kroz sneg. Tata je otišao na posao. Mama mi saopštava kako ga je ubedila, nema više razloga da plačem, da ne volim tatu. Grlim je, razmišljam da i tate znaju da vole, ali nekako naopačke.

Srećem čika Čedu iz Šumatovačke ulice kako brzo šetka bos ispred dvorišta u kome živi, iako je već zahladnelo. Počela je jesen. Vidim ima onaj čudan sjaj u očima, koji mu se javlja u rano proleće i jesen, kada lišće krene da opada.

Nadala sam se dobiću neki prstenčić na poklon. Posao mu je da pravi prstenje, broševe, prodaje po vašarima i pijacama. Kada je dobre volje, ponešto od nakita dobijamo od njega da ga ponosno nosimo. Primećujem kako gleda oko sebe, dok mu ona, samo njegova, usijana svetlost izbija iz očiju. Ulazi u dvorište,  muva se bez plana čas gore, pa se vrača dole, stalno nešto priča, mumla. Ne razumem šta, ali kao da ima nekog ispred sebe, pogleda na trenutak, značajno, a odmah potom suzi oči, vidim da su prazne, bez sadržaja.

Trgne se, uzima uvek isti ogroman bokal naslonjen na zid kod ulaza u kućicu. Kreće, da ga puni na česmi u dvorištu vodom, kako bi jakim, glasnim pljuskanjem prao zidove sa spoljašne strane. Dok poliva redom gradjevinu, gundja da nešto nije dobro, vrača se na već pokvašen zid, poliva ga iz početka. Zadovoljan je kako je iznutra sve oprao, ostalo je još ovo malo napolju.

Baka Mira, komšinica iz dvorišta ga tera da obuće papuče, hladno je, dobiće neki nazeb. Ali u ovakvom stanju on samo čuje sebe, naglas pravi planove, živo objašnjava sebi. Ispred dvorišta stoje zabrinute komšije, prate šta se dešava. Tu su, ako zatreba pomoć. Žena i ćerka su ga odavno napustile, dok je sin ostao da živi sa njim. Kada počnu da se ispoljavaju čudne želje za čistočom, sin Djordje pobegne kod mame, dok tatu ne smeste u bolnicu.

Teta Rada trči do govornice u Južnom bulevaru da pozove lekare. Ako ne radi, svi tražimo čika milicajca, koji radio stanicom poziva pomoć. Teta Zora iz mog dvorišta, koja radi u SIVu ima telefon, nesebično nudi uslugu, ukoliko dvojnik nije bez prestanka na telefonu.

Moj tata, ne znam zašto, stalno gleda u noge komšinice Zore, koja ima guste dlake po njima. Šapuće mami, a ja naravno, moram da čujem "kako je ta žena živa vatra!" Zagledam, tražim vatru, ali mislim da nikako žena ne gori. Ko zna šta je on mislio.

Kako god bilo, specijalna kola stižu po čika Čedu. On je sebe unapred pripremio. Polako, bez otpora, zaključava stan, daje komšinici ključ, ulazi u kola i pod nadzorom dvojice krupnih ljudi odlazi. Usput se i dalje preslišava sta je ostalo da opere čim se vrati.

Ima napred zlatan zub, koji mi je svojim svetlom i čudnim sjajem iz očiju ostavljao jeziv utisak, ali su zajedno dosledno opisivali ovog čoveka. Nama, njegovim bliskim komšijama je igra ova dva svetla, govorila precizno o stanju covekove duše. U stanju odsutnosti sa ovoga sveta, zub je nekako naglašavao, izbacivao ga ne namerno, kako bi privlačio pažnju. Nesvesno je hteo da nam prenese ono što preživljava, kao znak na putu. Sudarili se njegov i naš svet.

Kada ga odvezu, dvorište utihne. Samo bokal ostane oslonjen o zid, voda već hladna. Ali, vratiće se. Uvek se vrati. Uvek polije prag pre nego udje u kuću. Briše tragove sa sebe nekog drugog sveta. Nikad se ne vrati isti. Možda ni bolji. Znamo da će kad dodje proleće ili jesen, opet da zasija zub i pogled, kao svetla na granici dva sveta. Tako je rekla moja starija sestra Ana, pametnica, a ja se uvek trudim da upijam njene rečenice.

Ne mogu vam opisati kako izgledaju naša kupanja pošto nas je šestoro u kući, a kupatila niotkuda. Leti nije tako haotično, obzirom da se sve odvija napolju, van stana. Mama ujutru stavi korito puno vode na sunce, a pored veliki lonac za pranje veša za ispiranje. Ceo dan jurcamo, preznojimo se nekoliko puta, ali nema presvlačenja dok se ne okupamo.

Kad sam malo porasla, mama mi nekada dozvoli da se sama kupam, a kad tražim peškir za brisanje, ona dobije blagi nervni slom, a ja pridiku. Ruke su čiste, bele se do lakata, a odatle do gore neprepoznatljive šare čine umetnički pritisak na moju osetljivu mamu. "Šta je ovo? Pa zar se tako pere? Pa i Jovanka bi se onako mala setila da pogleda na gore!" Izvrče mi ruku, trlja svom snagom sapunom, stvarno se sliva crna voda. Onda opet nekoliko dana me ona kupa, dok ne pokuša ponovo da proveri moja zapažanja o čistoči.

Toma poučen mojim iskustvom, obraća više pažnje, tako da je mama zadovoljna. "Vidi, vidi ti to. Ovo je moje dete!" 

E, zimi je sasvim drugačija priča. Kupamo se jednom nedeljno, jer u ne tako velikoj kuhinji je komplikovano. Iznad glava nam obično sa konopca vise stvari koje se uredno suše, pošto ih je mama zamrznute, čarape čak zveckaju kao da su od stakla, unela iz dvorišta.

Šporet je tata, kako kaže nagario, titra vazduh u prostoriji dok mama ne unese zaledjene stvari. Poređa ih pažljivo na sto, a temperatura padne kao da je otvorila prozor. Strogo vodi računa kako ih ređa da se ne bi polomile.

Stalno me ubeđuje na moja pitanja da mogu da se polome, ali meni nikad nije postalo jasnije. Gledam moju suknjicu opranu, šta tu ima da se polomi.  Onda čekamo da ponovo šporet počne da pobeđuje, krece epizoda kupanja.

Skoro vidim topao vazduh kako plovi kroz kuhinju. Para od svih isparenja me pomalo guši. Jedino volim, što se bogatstvo mirisa pečenih polutki krompira zamesi sa gustinom okoline. Prija mi jer sam baš gladna. 

Prvo Jole stoji u malo tople vode u koritu. Tata skida ogroman lonac sa vrelom vodom na pod. Majka uzima u manji lonac za supu vrelu vodu, sipa hladnu da dobije pristojnu temperaturu, posipa Jovanku po glavi koja obavezno kmeči da joj je hladno. Posle tog ispiranja dolazi na red topao čaj od kamilice u specijalnoj šerpi, kako bi Jole i ja imale svetliju boju kose. Sapunom je od kose do stopala istrlja, ispere čistom vodom, umota u veliki peškir.

Dok sve to obavlja mama se zajapuri, crvena je u licu, stalno uzdiše. Preda je tati, koji počinje da je sprema za spavanje. Ja skidam odeću za to vreme, čekam svoj red. Stajem u korito, majka sve isto ponavlja sa mnom. Pomalo joj pomažem, saginjem se ka stopalima da ih istrljam, kako se ona ne bi zamarala. Toma sve uredno dotakne sapunom, majka je pored njega da samo zahvata vodu, ispire mu telo. Ana, koja je deset godina starija od mene, obično odlazi kod drugarice na kupanje, jer imaju nekakvo sklepano kupatilo.

Kad svi postanemo mirišljavi, svetliji, najteži deo je da roditelji dohvate korito puno vode, zajedno ga ponesu do klozeta u dvorištu gde ga isprazne. Mama onako znojava dobije ponekad malu prehladu, ali se nikada ne žali.

Sad nastaje najlepši deo. Skupimo se oko stola, na kom se puše rumene polutke krompira,  obično mlađi sir iz koga još teče mleko, slaninica i sitno iseckan crni luk za zdravlje. Tata ga malo posoli unapred, tako da nije mnogo ljut. Jedemo kao da nikad nismo, dok otac uvek ponavlja iste rečenice: "Zatvori usta! Prekini da mljackaš, oteraću te od stola!"

Mama nakon večere hitro rasprema sudove, briše sto. Dok cela prostorija miriše na sapun sa naših glava, na čistoću koja osvežava prostoriju prijatnim mirisom,  postavlja poveći karton na kome je nacrtala šemu za igranje mica. Tata vadi iz kredenca zrna belog i crnog pasulja. Počinjemo igru, a tata me često pusti da napravim micu trakalicu kako bih pobedila. Prema Tomi je stroži, muško je, mora da se izbori. Debeli se mršti, nije mu pravo, ali ne sme ništa da kaže. 

U međuvremenu nam mama nežno trlja rukama kosice da se brže prosuše. Ali niko se ne sekira što tako odlazimo u ledenu sobu da spavamo. Našu spavaću sobu nikada ničim ne grejemo. Preko dana otvorimo kuhinju da bi se toplota širila po celom stanu, a pri tome je napolju jako hladno. Znam po tome što sa naših šalona, kad mama otvori da se pročisti vazduh, vise ledenice.  Jole i ja se ispod jorgana zbijemo jedna uz drugu kao male mace, bude nam brzo toplo.

Volim moju porodicu i sve što nam život pruža dok smo svi zajedno. Nemamo kupatilo, ali imamo ljubav, galamu, miris sapuna i krompira, roditelje koji nas kupaju kao da nam pružaju blagoslov.   

Tata i Toma su išli dva puta na Vojnu paradu koja se održava u Beogradu povodom Dana Republike. Nekako tata smatra da je to za muškarce, a ne popišulje, kako je on govorio. Mama se uvek čudom čudila, pričala sa tetka Darom, tata ne voli Tita, a obožava kada ide da posmatra njegovo naoružanje.

Toma se pravi važan što mu je dodeljena uloga pratioca u značajnom događaju. Drugarima, koji nisu imali čast da ih neko povede, pokaže čime zemlja raspolaže, priča širom otvorenih očiju sa puno poštovanja. Opisuje redoslede izlaženja vojnika i naoružanja slikovito, zapenušeno, kao da prepričava bajku. Mi devojčice stojimo malo dalje, prisluškujemo.

E, juče se desila značajna promena u mome životu. Tata je rešio da umesto Tome, povede mene na Paradu. Prvi je maj, praznik rada, tako kažu, 1957.  godina, kada ja prisustvujem svečanosti povodom značajnog dana naše zemlje. Ne znam zašto je značajan, ali me sam događaj dovodi do ushičenja. Velika masa sveta stoji celom dužinom Bulevara revolucije. Tata kaže da ću osetiti kako naša domovina diše. 

Idemo blizu Skupštine kraljevine Jugoslavije, koja izgleda kao najlepši dvorac. Svi kažu Narodna skupština, a moj tata kraljevska. Možda zato što je on bio kraljevski vojnik. Naziv mu je od tada ostao. Za Bulevar revolucije uporno priča kao Bulevar kralja Aleksandra. Malo živi u nekom drugom, njegovom vremenu.

Kako sam mala, ljudi su ispred mene, slabo vidim šta se dešava. Više naslučujem, pa me tata spretno diže da mu sedim na ramenima.

Izdaleka vidim izdignuti deo, tribinu, na kome sedi drug Tito sa njegovim bliskim ljudima. Tata mi prenosi sve po redu kako ko prolazi. Prvo ide Titova garda, lepi u plavim uniformama i belim rukavicama, obični vojnici pešadinci u maslinasto zelenim odelima, svi marširaju kao jedan. Prolaze radnici u svetlim kombinezonima, devojke u vojnim suknjama i košuljama, civili u belim košuljama sa crvenom maramom oko vrata. Vojnici i svi ostali pozdravljaju druga Tita dok se okreću prema tribini kao rođenog oca.

Na kraju strašno zagrmi, tlo se trese ispod nogu, kaže moj otac, nije mi baš prijatno. Pojavljuju se kamioni puni uniformisanih vojnika, pa neki tenkovi, topovi, ne znam ja baš sve tačno. Vidim da je ulica malo oštećena od gusenica, čujem u okolini. Mislila sam sam da su gusenice one bube, ali tata mi pokazuje kako one izgledaju na tenkovima. Kao strašne čelične stope koje lome ulice. Iz svih vozila najčudnijih koje ne bih mogla da zamislim, viri nešto kao ogromne puške sa manje i više debelim cevima. U neko doba iznad naših glava počinju da tutnje avioni, naprave malu pauzu, pa se ponovo vrate. Na kraju parade, svi imaju u rukama balone crvene boje, kojima mašu u pravcu našeg Maršala. Dobijam utisak bašte sa predivnim cvećem.

Umorna sam od nikad viđenih scena, ushičenja. Idem malo pešice do kuće, malo me nosi tatica. Kažem mu da se sagne, poljubim ga nežno u obraz, zagrlim: "Zahvaljuje ti tvoja Libuša što si me doveo da vidim svu tu lepotu naše zemljice!"

Stvarno sam tako mala,  a tako mislim. Sve viđeno je ostavilo jak utisak  na mene, kao rezultat izgradnje vojske posle strašnog rata. To je omogučio nama vredni, sposobni Maršal, zajedno sa radnim narodom. Osećam snagu skupljenih ljudi i onoga što je prikazano na Vojnoj paradi.  Namerno ne spominjem obožavanog druga Tita, da ne naljutim roditelja.

Večeras, 10. jula 1958. godine, mama i tata nam pričaju da sutra ustajemo ranije, jer idemo na izlet. "Toplo je, pretoplo" objašnjava ozbiljno otac, "pa će nam drveće dobro doći da prodišemo! Vi ćete moći malo da jurite bosi po travici, igrate se udišući čist vazduh. Nateraće vas da širom otvorite okice, a uveće da ih od slatkog umora lako sklopite. Sigurno će nam svima prijati!

Zar je morao to da kaže uveće, da ne mogu celu noć da spavam!? Čujem da  se i Toma vrti kao da ga bockaju iglice, nikako da pronađe pravi položaj. Najbolje je da ustanemo, sednemo i nešto pričamo, kako bi skratili noć, brže sačekali jutro.

Ujutru nas je sačekalo brdo od granatira, mešavine testa i krompira, koji svi obožavamo. Mama je stavila jelo u ogroman lonac, pa u torbu, da tata može da nosi.

 Odozgo su pobacali paradajz i jabuke, da bi deca, kaže tata, imala raznovrsnu hranu. Mama nosi dve prazne flaše u drugoj torbi, skuvanu kafu u trećoj i par šoljica.

Umivamo se na brzinu, uzbuđenje je ogromno. Tata nas požuruje. Ne idemo sami. Čika Doličevi idu sa nama i njihova dva sina. On je tatin drugar od kada su bili zajedno u zarobljeništvu u  Nemačkoj, a žene su im tako složne, kao da se znaju od kada su bile deca.

Svake nedelje oni dolaze kod nas, ili mi idemo kod njih. Uvek osećam neku čudnu atmosferu, punu straha i strepnje kad smo u njihovom stanu, jer se nalazi u samoj bolnici. To je verovatno uticaj teta Radinog stanja, koja je popustila sa živcima slušajući sirene Hitne pomoći i jezivih prizora iz bolnice, tako kaže mama. Njen muž Dobrosav je snimao ljude polomljenih ruku, nogu, glava, što je ona često viđala. Došao je iz okoline Aleksinca, pa nisu imali gde da žive.

Danas nas čekaju na tramvajskoj liniji broj tri, koja direktno vozi do Topčidera. Mi krećemo tramvajem šest sa Crvenog krsta, silazimo u gradu, nalazimo se sa Dolićevima na Trgu, na stanici čuvene trojke. Tako sve saznajem prisluškujići razgovor odraslih. Tramvaj je drven, čini mi se, sa metalnim sedištima i hvatalicama za ulazak. Ovaj naš ima dvoje vrata. Ulazimo svi na prednja, gde sedi kondukter, naplaćuje karte. Za nas, decu karte nisu potrebne, vozimo se besplatno.

Pitam tatu, radoznalo ali pomalo osećam i nalagodu, šta je ona skalamerija na vrhu tramvaja sa spoljne strane.  Gomila žica prikačinih na držač, koji dodiruje glavnu liniju a ona se proteže celom ulicom. "To je dovod struje, srce vozila. Nema razloga da si uplašena! Bez toga ne bi mogao da se kreće!" Primećujem da ljudi hvataju za metalne drške, otvaraju vrata da bi ušli u tramvaj, okreću se i opet ih zatvaraju. Prozori su ogromni, tako da nabijamo nosiće u staklo, pratimo šta se dešava. Kraj nas proleću ljudi, deca, životinje koje vuku kola, stvari... Ma neviđeno čudo! Prva vožnja mi je donela radost. Najviše volim kad vozač iznenada povuče kanap koji mu je pri ruci, tramvaj svira, ljudi beže sa šina na stranu.

Izlazimo Kod kafane "Topčiderac", tata kaže čuvene. Idemo pešice kroz prijatnu okolinu zelenilom okićenu, do izvora ledene vode iz zida. Red ljudi koji čekaju je poveći. Drže balone, kante, flaše, pune ih izvorskom, lekovitom vodom. Mama puni flaše, uvija ih u krpe da bi ostale hladne.

Nalazimo zgodno mesto za ćebe koje smo poneli,  sedamo, deca malo na travi, malo na ćebetu. Mora da se jede. Teta Rada je spremila rezance sa sirom i lenju pitu.  Navalili smo kao da je čist vazduh tako brzo uticao na naše apetite.

Roditelji nas zadovoljno posmatraju, puše, razgovaraju razdragano. Igramo sa decom komšija do nas dobacivanje loptom. Sva deca zajedno, nasmejani, ponekad ljutiti, ali doživljaj je nezaboravan. Trči, padaj, bacaj se za loptom. Najzad iscrpljeni, premoreni, ali srećni, skupljamo se da krenemo kući pre mraka.

Kad, odjednom, kad niko ne očekuje, drama. Jole dolazi bosa, nema pojma gde je ostavila plastične sandalice.  Rastrčimo se svi, tražimo, zagledamo, razgrčemo žbunove, zavirujemo, pitamo ljude okolo. Nema, pa nema!

"Dobro Jovo", oglašava se čika Dobri,  "nosićemo je malo ja malo ti do tramvaja, posle će biti lakše! Ionako će uskoro mrak!" Tata mu stavlja Joleta na ramena, debeljuci glava pada od umora. Mama je pridržava sa zadnje strane, da onako pospana ne tresne.

Toma se svaki čas okreće, sužava oči, nešto iza nas ispituje: "Tata, ovaj dečko nešto viče, trči za nama. Pogledaj!" Zadihan, do nas dotrčava malo ciganče, a u rukama Joletove sandale: "Nisam ukro, da mi mama umre! Hteo da probam mojoj maloj sestri kako joj stoju! Tata mi reko da trčim za vama i vratim! Mama da mi mre ako sam hteo da kradem!" Zadihano, isprekidanim rečenicama dokazuje nevinost.  "Dobro de, nije strašno. Hvala ti! Ne bih očekivao od tih pametnih očiju da si kriv. Evo ti neki dinar, kupi bombone! Ne deluješ kao da kradeš. To nije lepo!" Tata mu pruži sitniš, poče da prebrojava poklon pažljivo, kao vidra se okrenu, otrča nazad.

Tata se smeje, pogleda u pospanu Jovanku, zagrli mamu: "Još ima poštenih ljudi. Nema razloga za sekiraciju."

Jedan izlet, a ceo svet stao u taj dan. I tamvaj, i kafa i ćebe i sandale i čika Dobri... Sve je bilo važno,  jer se pamti. Jer se voli.

Koračam polako, lenjo, udarilo sunce u glavu, topi mi se volja opterećena vručinom.  Mrzovoljno, korak po korak, kao da hodam ka nečem lošem, zataškavam, pravim se da ne primećujem. Danas je moj red da tati odnesem hranu koju mu majka šalje za ručak. Red da malkice mrzim život, ali je red da ništa ne kažem.

Nije baš kratak put, od kuće, uzbrdo, pa opet nizbrdo do fabrike "Pupin" na Dušanovcu. Još i malo dalje od centra Dušanovca. Tu otac radi već neko duže vreme, pa mi mu na smenu nosimo da doručkuje i ruča. Sve u jednom, jer posle posla dolazi kući pa će još nešto da prezalogaji, kako on kaže.

Nosim u torbi metalnu porcijašicu sa graškom i dve kremviršle unutra, odozgo u metalnom tanjiriću kupus salatu. Nešto razmišljam,  kako ne volim ovu obavezu, prevrćem po glavi kako se sad moji drugari u hladu poizvrtali, a ja na dužnosti sa teškom torbom u rukama.

Ali mi žao oca da ne ruča. Toliko radi za nas, ponekad i neki drugi posao ako naleti, da bi mi živeli bolje, jeli raznovrsniju hranu. Da bi jeli ovaj grašak, viršle, voće.

Primećujem da se malo dalje od mene nešto mrda. Zabuljim se, prepoznajem dalje od puta ka fabrici, korača pas veličine konja, upravo prelazi ulicu, ide pravo ka meni. Osećam blagu drhtavicu, nesigurnost u nogama. Nisam oduševljena neočekivanim susretom. Vrtim se oko sebe, tražim nekog čoveka na ulici, ne bi li mi pružio podršku. Nigde žive duše u jedan sat po ovim žarkim zracima koji prže po ramenima. Prepala sam se. Razmišljam da potrčim, tu je ulaz u fabriku, ispred mene nekoliko metara. Tako blizu, a meni se čini nesavladivo udaljen. Ukočena sam, bez ijednog koraka, ne znam, možda sam prestala i da dišem. Mislim na našeg Đekija sa poljane, koji je miroljubiv, duplo manji od ovoga što je već sasvim blizu mene.

Kao da mi čita misli, pas se da u lagani trk pravo ka meni. Evo ga, skroz je blizu, vidim mu oči, crne, gledaju me kao iz najdubljeg mraka. Maše repom kao ventilator, sad će da poleti, imam utisak. On se dobročudno propne na zadnje šape, prednje prebaci preko mojih ramena. Tresem se kao prutić, a čini mi se drmam i njegovo telo. Rapavo me liznu po licu kao da sam koska. Očekujem kraj u sledećem trenutku. Spetljam se skroz, zapetljam iz straha u sopstvenu torbu, iz koje pade na pod porcijašica. Prospe se buka, širi se celim krajem, odjekuje mi u ušima. Rasu se grašak po putu, viršle veselo skakuću ne obraćaju pažnju na mene i kucu. Lopov se malo zaleti, stiže ih, brzinom munje nestadoše u njegovim zubima.   Mljacka u slast, smaza ih kao da nije jeo danima.

Primećujem tatu na kapiji, išćekuje me. Očekujem da zagrmi, da sve pršti. Pritrčava, shvati situaciju, gle čuda, nasmeje se: "Ne boj se, neka posrče taj grašak! Možda je i on nešto radio, pa ogladneo. Hahaha!" Nije bio ni malo ljut niti razočaran. Naprotiv! Više ljubavi je bilo upućeno psu u njegovim očima, nego meni. Obraća mi se, dok meka svetlost obasjava mene baš takvu, smotanu sa graškom na ruci i viršlama pod nogama.

"Ne sekiraj se Libuško! Jesu ostali parčići hleba u torbi? Ima dva, ma preživeću ovaj dan. Briši suze, nije ništa tragično!" Zagrli me, poljubi u glavu, povede ka fabrici dok pas ne završi obrok. 

Moj tata ima baš dobro srce. Voli mene, ali pokazuje i razumevanje za gladnu životinju. Bez ikakvog straha, ili strepnje. Mazi ga kao starog poznanika po glavi, tepa mu, dok se ovaj oblizuje, liže tragove graška sa betona. Sve je prihvatio u trenutku. Moj strah, glad četvoronošca, gubitak obroka u neočekivanoj situaciji, prazan stomak do večeras! Preživeo je on  mnogo gore stvari koje mu je život priredio. A inače, je kao bivši kraljev konjički narednik, poznavao životinje, bio jako hrabar.   

Danas, 15. juna, čudno svetle oči moje voljene seka Ane. Ima sedamnaest godina, tačno je deset godina starija od mene. Primećujem na trenutke zabrinutost, smušenost, da bi na čas sela na stolicu, sklupčala noge visoko dignute do stomaka, obujmila ih rukama, uplovila u svet van nas, samo njen. Zabaci glavu s pogledom ka plafonu, na usnama titra čarobni smešak, sreća pali svetlo u očima koje obasjava prostor. Baš je sasvim drugačija nego inače.

Primećujem da su se mama i tata uzmuvali, dogovaraju se kako da u velikoj sobi naprave najbolju kombinaciju za čist prostor. "Treba Mileva da izbacimo sto i stolice. Stavićemo posluženje na sto u kuhinji, da mogu gosti da izađu, posluže se. Možda ovaj  manji dečiji krevet iznesemo u dvorište. Neće biti kiše!"

Mama klima glavom, čini mi se i ona je na trenutke odsutna. Vezana je drugačije za prvu devojčicu koju je rodila. Velika je ljubav bila između nje i Aninog oca. Ćerka nikada nije imala priliku da ga upozna, a mama da sazna šta se sa njim desilo tokom rata. Mislim da zauvek spava ta mala, nikad izgovorena tuga u mojoj mami.

Smeta mi, nervira me marama na glavi, ispod koje se probija miris nekakvog gasa, kojim mama Jovanki i meni često ubija vaške u kosi. Spremila je užurbano vodu i sapun, ubija miris hemije na nama, isprala kosice kamilicom. Začas smo sijale onako plave i svetle kao mali cvetići.

Vidim da je velika, jedina soba u kući skoro sasvim prazna. Praznina me plaši.  Prostor me podseća na selidbu.

Uhvatila sam mamu, sedi, vuče duboke dimove iz cigarete, gleda kroz zidove. Znam taj pogled, taj njen beg : "Mama, zašto ste sve ovo uradili ti i tata? Velika sam, možeš slobodno da mi objasniš.  Neću Joletu ništa da kažem!" Miluje me odsutno po kosi. Možda sam glupa, ali čini mi se zasjala je na trenutak suza u tom, meni najlepšem plavom oku. "Danas pravimo zabavu za tvoju  seka Anu. Dolazi mladić koji će je veriti, dovesti drugare da proslavimo. Kupili smo posluženje, treba da se potrudimo svi zajedno da bude veselo. Njoj je to jako važan dan!" "Šta znači veriti? Šta ovo sve znači za našu porodicu? Zašto krijete? Zato je ona čudna ceo dan!"

Nisam razumela, ali osećam skori rastanak. Ne govorim glasno,ali teret mi se brzinom munje naslanja na srce. "Doneće Stane prsten, treba svi da ga upoznamo. Vole se njih dvoje jako. Kasnije će se venčati, imati sopstvenu kuću. Samo njihov dom. Možda i neku  slatku bebicu."

Jaoj kako su počele da se rađaju tužne slike rastanka sa mojom sekom. Sakrila sam se u rupu u zidu u dvorištu, tiho jecam. Da budemo veseli. Nisam mogla da shvatim mamu koja treba da se rastane od svog deteta, pri tome se raduje. Baš ti stariji ljudi, malo po malo, svake godine izgube po neko osećanje. Teško mi je da ih uvek razumem.

Izašla sam iz skloništa, kada su prvi gosti krenuli da dolaze. Ana i Mile, koga zovu Stane jer je Stanković, su zajedno radili u sudu. Ana je bila daktilografkinja, a Mile nekakav izvršitelj. Mama mi kaže da zajedno glume i igraju foklor u društvu, čini mi se "Đoka Pavlović". Bio je šest godina stariji od moje sestre, rešila sam da ga mrzim ćim se pojavi. Ana je rekla tati da se bavi  boksom, na šta se on oduševio, iako ga nije nikad video! Ponekad je boksovao tu, blizu nas, u sportskom društvu "Radnički" na Crvenom krstu. Kako sam shvatila iz tatine priče, bio je amater, ma šta to značilo. Tata ga je zbog toga unapred obožavao. Začas bi napravili ring, našli sudiju i meč je mogao da krene.

Pojavio se  sa drugom koji je u rukama nosio neki mali, plavi aparat. Pozdravili su se sa mamom i tatom, rekli da je Vojin doneo gramofon koji je dobio iz inostranstva i ploče, da malo svira a oni igraju. Gledam ono čudo u njegovim rukama, razmišljam kako to može da svira. Ceo dan nekako nesvakidašnji, sasvim drugačiji od svih do sada. Kod kapije stoji gomila mojih drugara, prate šta se to kod nas dešava.

Mile je Joleta i mene pomilovao po glavi: "Baš ste lepe i slatke devojčice. Iste kao vaša seka Ana! Verujte, treba da se nasmejete, da ne budete tužne. Paziću je, voleti kao nikoga. A ti Tomo, treniraš li neki sport? Malo si okrugao, treba to da sredimo!" Debeli je prihvatio ispruženu ruku, ali izmedju obrva se skupila zabrinutost. Nije baš oduševljen.

Počeli su da pristižu ostali drugovi. Neke lepe devojke u širokim, šarenim suknjicama, sa baletankama na nogama. Imale su pratnju u začešljanim, namirisanim mladićima. Nekako sam već počela da volim zeta, jer nas je pohvalio, a ima i lepo društvo. Prilazili su nam, pozdravljali kao da smo jako važne. Sve mi je to prijalo. Osećala sam da mi društvo kod kapije pomalo zavidi.

"Zašto nema Save" Večito kasni. Hajde da ga sačekamo", Mile se obratio mladićima. "Ko je spominjao Savu? Evo me, dolećem!" U dvorište je utrčao visok, po meni ogroman muškarac. Preko ramena štap, čini mi se drška od neke metle, na kome je celom dužinom naredjana gomila đevreka. Prvo se pristojno, kao i svi, pozdravio sa mamom i tatom, uzeo po đevrek i dao nama deci. Kakav čovek! Obožavam ga. Veliki, a nežan i ljubak.

Sada se okrenuo ka Ani i Miletu, koji su se držali za ruke: "Hajde Stane, reci nam zašto smo se ovde skupili. Anini roditelji to sigurno očekuju od tebe!"

Stane je gurnuo ruku u džep pantalona, izvadio nekakvu kutijicu, stao ispred mame i tate, zajedno sa Anom: "Draga kevo i ćale, došao sam da zamolim za ruku vaše najstarije ćerke Ane. Mi se jako volimo, hoćemo da se verimo, ćim Ana postane punoletna venčamo. Obećavam da ću je uvek čuvati, paziti, samo nju voleti kao svoju ženu! Neću dozvoliti da nam se bilo ko meša u naš odnos. Kupio sam prsten, i ako se vi slažete, ja bih ga stavio na njen prstić!"

Svi su počeli da tapšu, mama i tata su prišli, zagrlili ih, poželeli sreću. Mami su sjale oči kao da će da prokisnu, ali se suzdržala. Nas troje se gledamo, ja malo zaplačem, Jole za mnom, a Toma se drži kao pravi muškarac. Ana i njen verenik se poljube u obraz, tata proglasi da veselje može da krene.

Zaboravih na tugu, trk da vidim kako ono čudo radi. Stavili su ga na hoklicu, digli poklopac,  ploču postavili preko koje je krenula neka drška sa iglom. Počela je muzika bez žica i orkestra.  Svi su ispitivali gramofon, posmatrali. Većina njih ga je kao i ja prvi put videla.

Javljaju se glasovi Đorđa Marjanovića, na ćiji moj tata gunđa da je majmun koji skače po bini sa mikrofonom, baca sako na pod: "Vidiš Mileva kako je nakaradna ova generaciija. Divljak skače, ne stoji dostojanstveno kao Cune Gojković ili Lola Novaković! Prati te usijane oči mladih, koji se svačim zadovoljavaju! Gde li ide ovaj svet!"

A u mom srcu se lepe sladunjave reči pesama. Legnem,  meni pevuši Lolin romantičan glas "ti nisi došao, i pružio mi ruke svoje..." Smenjuje ga Đorđetov "Ko nekad u osam", "Romana". Ja se u sebi derem uz pesmu Dijega Varagića "Dominika, u mom gradu  živi znam..." Kako komšiluk reaguje kad spremam nešto po kući, i na sav glas "pevam" ove stihove! "Ajde Liki onu tvoju, kako beše Dominik", zafrkava me tetka Zora, naša prva komšinica. Da zna ona kakve slike tada meni proleću kroz glavu! 

Kreće neka narodna pesma "Devojčice malena",  na koju Sava, Anin kum zamoli tatu da tresne jednu čašu u ugao sobe. Naravno da tata dozvoljava. Sevdah je to...

Kako je mama rekla, bacakaju se uz preteču nekog rokenrola, spominju ime, kako pričaju, velikog Elvis Prislija iz Memfisa, igraju polako, što zovu stiskavac, uz šlagere. Za mene je ovo neki novi svet, pravo otkrovenje. Uh, baš sam porasla!

Ko zna koliko su ostali, jer smo mi deca otišli kod teta Dare i čika Branka da spavamo. Prvi put sam pomislila kako se svet menja, i moja seka sa njim. Neprestano me posećuje misao, ne da mi mira, da ipak volim što sam deo ovih neverovatnih, čudesnih promena današnjice.

Utrčavam u kuhinju užurbano. Kiša sa kose mi se, kao da je neko sipa iz bokala, sliva po licu. Zatekao me pravi letnji pljusak na poljančetu. Dok sam utrčavala, prolama se zvuk jake grmljavine. Baš nije moralo pre podne, dok mi bezbrižno trčkaramo po kraju.

Mama skače, smejulji se, uzima peškir briše mi kosu: "Nije hladno, ali trebalo je da udješ ranije kad si videla kako se smrklo. Malo grmi, prepala si se, a!"

Vidim ona i tetka Slavka piju kafu, gledaju naše porodične fotografije. Bolje reći par fotografija, jer baš ih nemamo puno.

"Jao kako su lepe. Moram da nagovorim mog Jovu da i mi odemo sa decom u neku radnju da se slikamo. Imamo samo venčanu, a dece nigde. Marija, kaži mi odakle Ankici ovako lepa torbica preko ramena. Divna je. To sigurno niste kod nas kupili", komentariše radoznalo komšinica.

Tako i ja prvi put slušam jednu porodičnu priču.

"Moj Jova ima strica u Čikagu. Otišao je u Ameriku trbuhom za kruhom, i sada čujemo da lepo žive. Davno je napustio Kordun, odmah posle Velikog rata. Ima petoro dece, svi su pristojni, dobro negovani momci. Tako priča njegova sestra Soka, koja je ostala na očevini, kojoj on često šalje novac. E, sad čuj ovo, molim te. Hteo je i nama da poboljša život, pa je odmah posle rata, pedesete, poslao harmoniku Dallape i ovu torbicu za Ankicu."

Vidim kako mamino lice počinje da crta ljutnju. Nos pri vrhu bledi, obrazi se zarumenili, samo što ne puknu. Uvek ista scena kada se na nekoga jako naljuti. 

"Moja Slavka, nama ni čokoladu za Ankicu i Tomu, a mi jedva preživljavamo. Brzo sam rodila i Ljilju, sve je teže. Da je bar stavio mleko u prahu, kakao zbog krvne slike, Trumanova jaja u prahu ili neki sir, suvi kačkavalj koji bi izdržao toliki put da se ne pokvari. Napravila bi im od jaja nekoliko kajgana, da ojačaju deca. Margarin koji divno miriše, da im namažem na hleb. Neko ćebe, cipelice...ništa! Harmoniku da deca sviraju, kao da je nekome do sviranja. Jova je poludeo. Ankica da ima da nosi torbicu. Strašno!

Jova uvek kad čuje pesme svira prstima po rebrima, ali sa sluhom se posvađao. Probao je nešto da pokaže deci što zna, ali sve je to bilo smešno. Uzalud mučenje. Prodao je harmoniku nekom Ciganinu koji svira u orkestru, pa smo lepše živeli kratko vreme. Stricu nije više nikada napisao ni reč. A ni ovaj nama. Čudio se što mu nismo zahvalili!"

Nisam ovo znala. Bilo mi žao mame koja je sve zajedno sa tatom preživljavala, odobrila njegovu ljutnju. Podržava ga u svemu.

Tetka Slavka samo cokće, ponekad ubaci: "E, moja Marija. Neki ljudi stvarno nemaju osećanja. Meni moji Makedonci iz Amerike često pošalju neki dolar. Oni su očigledno, mnogo bolji ljudi. Nije ih daljina zauvek progutala.